Razvezala se priča hoću-neću oko predstojećih izbora.Nije ovo prvi put, događalo se i uoči ranijih izbora, samo što je sada zbog slabosti opozicije priča žešća i izraženija.Neke od opozicionih stranaka (da ih ne spominjemo poimence jer stalno menjaju mišljenje), najavljuju bojkot izbora.
Recimo predsednik Stranke slobode i pravde Dragan Đilas izjavio je da sve relevantne stranke i pokreti koje bi na izborima mogli da uđu u parlament, na tim izborima neće učestvovati, kao i da će 26. april biti samo „još jedan dan u borbi koju smo započeli i od koje nećemo odustati“, kaže.
Đilas tvrdi da oni, koji izlaze na izbore, izlaze iz nekog interesa, i da to rade zbog sebe a ne zbog građana. Zato „ozbiljne stranke“ neće izaći na izbore, kako kaže Đilas: „Vučić ovoga puta neće moći da kaže kako je pobedio na izborima, jer se borio sam protiv sebe.
To je, zapravo, i suština Đilasove filozofije. Kako ne bi bio poražen na izborima, a sa postojećim stranačkim potencijalom hoće. On i njemu slični žele da Vučića dovedu u situaciju da, kako reče, bude smešan. Odnosno da nema protivnika, a da se proglasi pobednikom. Niko, međutim, ne zalazi u to zašto nema protivnika. Niko ne želi da kaže – zato što je protivnik jak na rečima, a nikakav na delima. I zato što bi pao već u prvoj rundi. Ovako, uz bojkot, biće pobednik „u ime naroda koji ne voli Vučića“, a Vučić će biti, kako reče Đilas, „smešan“.
S druge strane predsednik Građanskog demokratskog foruma Aleksandar Olenik izjavio je da „nije siguran da će odluka o bojkotu biti ispoštovana do kraja“. „Gotovo je realan izlazak na lokalne izbore svih koji se sada i poslednjih meseci kunu u bojkot, to je nešto što je zdrav razum i korist građana tih gradova. Nadam se da će oni ubediti i ostale da promene svoju štetnu odluku“, kaže Olenik i dodaje „da je Srbiji neophodna evropska perspektiva, neophodan evropski blok koji će je trajno opredeliti ka zapadu.“
Olenik je donekle u pravu, imajući u vidu da će opoziciono mesto na izborima zauzeti stranke, koje baš i nisu po volji najvećeg broja građana. Poput neonacističkog Nacionalnog stroja Gorana Davidovića,koji je jedno vreme bio zabranjen zbog verske, rasne i nacionalne mržnje.
Nakon godina stagnacije, ultradesničarski pokreti u Srbiji ponovo bujaju. Stručnjaci smatraju da je politički život Srbije u ozbiljnoj krizi, jer su poruke koje predstavljaju političko nasilje normalizovane. Niko ne upozorava na aktivnosti neonacističkih organizacija, jer su tradicionalne opozicione partije u Srbiji (što se vidi i iz aviona) dezintegrisane.
Izbori 26 aprila će brzo stići. Za njih se valja pripremati na svim poljima, predizborna kampanja nije lak posao, posebno ne u situaciji u kojoj je stranka na vlasti jača no bilo koja stranka na vlasti u ranijem periodu. Ima jake argumente za svoj opstanak koji se, i pored sve mržnje i netrpeljivosti i iskonstruisanih laži opoziicije, ne mogu tek tako opovrgnuti. Iz prostog razloga jer se vide. I hvale vlasti o učinjenom se ne mogu sakriti, dopadalo se to nekom ili ne. Manjkavosti, razume se postoje, kao i kod svake druge vlasti, ali su one u odnosu na učinjeno, male manjkavosti. Zato proces priprema za izbore teče normalno.Čak i za one, koji nas budno evropskim okom posmatraju sa strane.
Posle mesec dana od poslednjeg međustranačkog dijaloga o izbornim uslovima, poslanica Evropskog parlamenta Tanja Fajon i izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju Vladimir Bilčik vraćaju se u Beograd, u pratnji Olivera Varhejia, evropskog komesara za proširenje. „Govorićemo o primeni svih preporuka, tehnički deo jeste ispunjen, ali ostaje da se vidi stanje i pokazatelji u medijima, predstavljanje kandidata i prisustvo opozicije“, kaže izvršni direktor Fondacije za otvoreno društvo Milan Antonijević.
Posmatrali, proučavali i došli do zaključka da je sve, uglavnom u redu, i da neke sitnice pred izbore treba samo doglancati i ispeglati. I primeniti u praksi, podrazumeva se.
Na pitanje koliko je vremena potrebno za implementaciju i da li će biti suštinskih promena, izvršni direktor CESIDa Bojan Klačar kaže da su bili svesni odgovornosti kada su se uključili u dijalog i naglašava da veruju u promene čim su deo procesa.
Te stoga – biće kako bude, uprkos pozivima na bojkot, uprkos ružnim i uvredlhjivim rečima, smicalicama i lažima. Biće, zapravo onako, kako narod hoće da bude. I nije prvi put da narod odlučuje ko će mu biti vlast. Pogrešno ili ispravno, opet je odluka na narodu. Uostalom, opozicija se je 2000- te klela u taj isti narod, koji ju je doveo na vlast. Što se sada naroda boji, što ne izađe na izbore i pokaže svoju moć uz argumente koje prosipa okolo, što ne dokaže da je bolja od onoga koga želi da skine s trona? Pa zato što nije kadra da to učini. Zato što joj nedostaje narod.
07.Februra
