Nestrpljenje i glad niške publike da dočeka svoje Filmske susrete, kojima se raduje punih 56 godina, pretvorilo se u razočarenje. Jel sve to moralo da se desi baš u Nišu, i baš u vreme Filmskih susreta, koji su poznati po posebnoj atmosferi i energiji koja struji gradom punih nedelju dana.
Tradicionalni niški festival Filmski susreti pao je u senku zbog skandala koji se dogodio kada je Bjelorlić prišao i počeo da udara Antonijevića, u hotelu gde su smešteni glumci tokom manifestacije.
Glumac Dragan Bjelogrlić je priveden pod sumnjom da je s leđa napao reditelja Predraga Gagu Antonijevića i udario ga više puta u glavu.
Kakva crna sumnja, sve se lepo vidi na snimku, ostaje samo pitanje zašto. A posle tog pitanja slede brojni odgovori i nagađanja , uglavnom pogrešnih, ali vrlo upotrebljivih za sklapanje priča, kojima se narod naslađuje više, no filmovima na festivalu kakvi god bili.
Kolege su malo pojasnile, rekavši da je to sukob od ranije i naglašavajući da se Gagi Antonijeviću zamera da je Vučićev čovek, dok Bjelogrlić dobrano naginje opoziciji. Šta znači biti Vučićev čovek? Pa, država mu finansirala film “Dara iz Jasenovca”.
Gledano sa tog stanovišta, dakle, postojeća opoziicija treba da mrzi sve,kojima je Vučić na ovaj ili onaj način pomogao. Hoću reći, kojima je pomogla država, jer Vučić ne vadi pare iz svog džepa. On nije država.
Zamislite sada, mrzimo dete kojem je spašen život jer je država u poslednjem trenutku dala novac, treba da mrzimo i olimpijce koji su osvojili nagrade, jer su od države dobili novac, i one koji rade u fabrikama kojima je država obezbedila investitore, treba da mrzimo lekare kojima je država gradila nove bolnice, ili ljude koji koriste državne autoputeve, treba da mrzimo sve ono što dolezi od države, zato što mrzimo Vučića. Nesvesni činjenice da time Vučiću priznajemo sve zasluge.
Kako je to Antonijević Vučićev čovek? Tako što mu je zahvalan na podršci i što ga javno hvali. Verujem da bi pohvalio i svakog drugog, ko mu je pomogao. Ali nije u ovom slučaju. Osim toga, ako je Vučićev čovek – da li ga treba ubiti? Zato što ne misli, kao oni drugi, što Vučića na podnose.
Zaboravili smo mi neke stvari iz, ne tako daleke prošlosti, i slavopojke nekim drugim ljudima, koji se nisu zvali Vučić. Neretko slavopojke bez pokrića, a da se niko tada nije bunio, i niko nikoga nije tukao zbog toga.
“Svako govori o sebi”, stara je izreka. I Bjelogrlić o sebi, svojim postupkom, neprimerenim velikanu i bardu srpskog glumišta, kakvim smo ga smatrali. Za dobar deo naroda sada se je razbio u paramparčad, da mu treba vremena da se sastavi. Ako se uopšte i sastavi.
Nemeštano mu je, kruži druga priča. Antonijević došao da ga provocira. Pa ljudi, o čemu mi pričamo? Niški festival je oduvek bio stecište svih iz filmskog sveta. Ugostio je male i velike, poput Elizabet Tejlor i Ričarda Bartona – izgleda da smo tada zaboravili da ih optužimo da su komunjare, jer ih je Tito doveo. Zaboravili, ili nas je neko, u međuvremenu, naučio da se politički mrzimo. Mislim da je ovo drugo u pitanju.
Je li iko pomislio na nišku publiku, koja je najvažniji deo svih filmskih susreta? Je li ikome palo na pamet da je niška publika razočarana? I da li je ikoga briga zbog toga?
Mislim da nije, da glumce više ne zanimaju ljudi koji ih vole 56 godina, i tu ljubav pokazuju svake godine na svakojake načine, uključujući i kišu koja pljušti, a niška publika sa kišobranima sedi, i ne pomera se iz Tvrđave. Zbog uobičajeno kišovitih dana za freme festivala, Niški kulturni centar je jedne godine napravio štos i svim posetiocima na sedištu ostavio kišobran, sa natpisom. Da ne govorim o tradicionalnim večerima u onom starom Domu omladine u kojem su se posle projekcija okupljali glumci i građani, svi zajedno igrali i pevali, i nikome pesničenje ni na kraj pameti nije bilo.
Šta se to u međuvremenu toliko promenilo? Pa ljudi, ljudi su se promenili. Ljudi koji su počeli da se dele po različitim osnovama, posebno po političkoj, i koji su lagano, ali sigurno, mnoge dobre stvari pretvarali u loše.
U ovom slučaju gnev je pomračio umetnost. I nemojmo da se lažemo, Filmski susreti ove godine su doživeli fijasko. Pamtiće ih Nišlije, ne po dobrim ostvarenjima, već po incidentu koji se na njima dogodio. Zahvaljujući samo jednom čoveku. Pa vi sada vidite kolika može da bude moć jednog čoveka u ovoj, i svakoj životnoj situaciji.
Bjelogrlić neće dobiti oskara za ovu ulogu, a i aplauz neće uslediti. Niška publika, sa istančanim ukusom, ne voli loše režirane filmove.
25. avgust
