Na strmim obroncima Sićevačke klisure, nadomak Niške Banje, smešteno je selo Manastir, koje broje samo četiri stanovnika, čime je zvanično najmanje selo u Nišavskog okrugu, po poslednjem popisu. Ipak, iako je selo bogato istorijom, ali i prelepom prirodom, u njemu za stalno živi samo jedan čovek.
Prema pisanim tragovima, selo je nastalo još 1838. godine oko manastira Svetog Nikolaja Miriklijskog koji se prvi put spominje još u 14. veku. Sredinom prošlog veka, brojalo je stotinak ljudi, međutim, u potrazi za poslom i boljim životom, većina porodica odselila se 60-tih godina prošlog veka za Niš, ili u susedno selo Prosek. Nišlije su u tom selu 80-tih izgradile oko 60 vikendica.
„Kupio sam od rođaka ovo parče zemlje pre 26 godina. Priroda je čarobna. Ako imate Gospoda imate sve, nemam ni penziju, ni socijalno, ni od koga ništa, ali sam do neba srećan. Gospod i priroda me usrećuju”, kaže Svetozar Marković, povratnik u selo i trenutno jedini meštanin.
Jedni od vikendaša su i bračni par Džunić – Miodrag i Viktorija. Oni su došli 1979. godine u Manastir, gde su napravili vikendicu. Upoznali su se na studijama u Beogradu, a beg iz užurbane i „betonske džungle”, pronašli su nadomak Miodragovog rodnog mesta.
„Dolazimo za vikend da bismo zadržali ovaj lepi komad prirode, što je u stvari naša filozofija i misija. Kad je Viktorija prvi put koraknula na ovo brdo, mene ništa direktno nije vezivalo za ovaj deo Sićevačke klisure, ali njoj je to nedostajalo. Ona je Beograđanka, posle betona i asfalta, njoj je ova priroda predstavljala pravi miran ambijent, u kome želi da provodi ostatak života”, kaže Miodrag.
Njih dvoje, uz pomoć komšija i drugih vikendaša, uredili su crkvu Sveti Nikola i prostor oko nje. Prema istraživanjima Miodraga, nekadašnjeg radnika Elektronske industrije, crkva je zauzimala važno mesto u srednjem veku, a 1384. godine dobila je novo ruho. Iako u selu gotovo da nema ljudi, za letnjeg i zimskog Svetog Nikolu, ljudi, koji su vezani za ovo selo, okupljaju se u ovoj crkvi.
„Odlučili smo odmah nakon dolaska ovde, kada sam ja u najlepšoj želji da Viktoriji podarim taj komad zemlje kao poklon, da razmišljamo da ta crkvica dobije i pravi sjaj. Tu je bilo još pravih ljudi u to vreme spremnih, tako da je crkvica obnovljena i ponovo je postala aktivna”, dodaje Miodrag, i hvali se kako nije to njihova jedina akcija uređenja.
Naime, Miodrag i Viktorija su svojim rukama stvorili pravi raj – prelepu baštu, koja je 2010. godine proglašena najlepšom baštom Srbije.
Iako rođen u Manastiru, Ljubiša Đorđević napustio je ovo selo još krajem 60-ih. Tada je njegova porodica imala vinograd i voćnjak, a sada u selo dolazi samo kod prijatelja vikendaša.
„Rođen sam ovde, kuća u kojoj sam se rodio i dalje stoji, ali je napuštena. Naredni vlasnik je takođe napustio kuću, i ja sad želim da je kupim, ali vlasnik je umro. Danas imamo malo ljudi, samo oni koji borave leti. Ranije je bilo i puno dece. Radilo se puno, ljudi su mahom bili poljoprivrednici, ali kad je bila industrijalizacija, svaka kuća je imala po jednog radnika u Mašinskoj ili Elektronskoj industriji”, priseća se Ljubiša.
