Dalmatinka Stanković, pesnikinja iz Niša, u svom dvorištu uzgaja više od stotinu primeraka minijaturnog drveća bonsai. Ona je u naselju 9. maj stvorila poseban vrt prepun lepote i mirnoće. Druženje sa prirodom je zavolela još kada je bila mala i upravo je u njoj našla svoj mir i sreću. Biljke su joj najdraže društvo. Sa njima priča, sluša muziku i kako i sama kaže „one su njen bensedin“. Svom vrtu duguje i veliku zahvalnost jer je on vratio u život nakon moždanog udara pre 30 godina.
„Priča je od pre skoro 60 godina kada smo svi „bili“ Brus Li, išli u bioskope, gledali Kineze, i meni se dopalo to malo drvce, majušno onako, staro, a džepno bukvalno. Jednom sam, tada smo imali dva kanala na televiziji, gledala nekog čoveka, ne znam je li bio Kinez ili Japanac, koji je objašnjavao kako se to radi. Ja sam počela još od malih nogu i ta ljubav je do dana današnjeg ista“, kaže Dalmatinka.
Uzgajanje bonsaija naučilo ju je strpljenju i uživanju, a danas sa lakoćom i mnogo ljubavi brine o svakoj stabljici. Otkriva da bonsai nije zahtevna biljka, ali mu je ipak potrebna nega, „ne treba ga prepustiti sudbini“. Radi se o biljci koja ne smrzava, pa može i vrt da ukrasi. Njeno minijaturno drveće je zapravo grab kojeg ima najviše, ali ima i orah, dud, šljive… Kaže da svako drvo zapravo može da bude bonsai, ali je potrebno vreme koje se za napredak bonsaia meri u godinama, pa i u decenijama jer je poznato da ima i primeraka koji su stari preko 300 godina.
„Krene se od sejanca. Ja sam probala iz prirode da donesem, ali mi to nekako nije polazilo baš za rukom i retko šta je ostalo i opstalo. Bolje mi je od sejanca i tačno znam, to sam upamtila, koji korenčić se seče, pa se onda uvija, pravi se forma po želji i onda se dalje šiša, zaliva, neguje,“ pojašnjava ona.
Njen bršljan je star preko 20 godina, a visok je svega dvadesetak centimetara. Da bi zadržalo svoju formu i da ima debelo stablo, to minijatirno drvo mora da živi jako dugo. Ono se tokom godina formira, a kakva će mu biti forma zavisi od želje onog ko ga poseduje.
„Meni se dešavalo da neko uzme bonsai od mene i promeni mu formu kako se njemu sviđa“, iskrena je Dalmatinka. Osim ljubavi prema biljkama, negovanje biljaka ima terapeutski efekat na Dalmatinku.
„To je moj bensedin, ja tablete već više od 30 godina ne konzumiram. Šišam biljčice, družim se s njima, zalivam ih, tuširam. Uz muziku rastu, s njima pričam, budem sama tako veći deo godine i družimo se,“ kaže Dalmatinka koja živi bez televizora, ne čita ni vesti kako se ne bi uznemirila.
Biljke kao spas :
Pre dvadeset godina, Dalmatinka je doživela moždani udar i bila nepokretna. Biljke su bile njen spas.
„Iako su mi doktori otpisivali hodanje, vremenom sam polako počela da se krećem uz pomoć štaka. Bila sam uporna i to mi je bila radna terapija, da se nateram da ustanem makar i četvoronoške, da zalijem cveće, da okopam zemlju i eto me danas. Pored bonsaija imam i drugo cveće i drveće, a u jezercetu u dvorištu čuvam i zlatne ribice. To je moj mali raj“, ponosna je Dalmatinka.
Dalmatinka je u Nišu poznata po tome što piše poeziju, a inspiraciju pronalazeći upravo u svom vrtu. Do sada je objavila dve samostalne zbirke pesama i jednu zajedničku. U planu su i priče na dijalektu. Želja joj je da promocije obavlja upravo u svom vrtu nade i sreće.
Ova jedinstvena biljka, čije ime u bukvalnom prevodu znači „stablo u posudi“, potiče iz Kine, ali je svetsku slavu stekla zahvaljujući Japancima koji su razvili prepoznatljiv stil bonsaija.
