Obeležen Dan sećanja na žrtve Oluje

Ako im je da slave, neka slave, a mi možemo sa mnogo ponosa da gledamo u budućnost, ne samo zbog Tesle i Milutina Milankovića, već i zbog Krajišnika koji su ovde kod nas i koji su budućnost Srbije i sveta. Kada ubiješ nekoga danas, ubio si ga i sutra; kada prognaš nekoga danas, prognao si i njegovo juče, prognao si svaki detalj čitavog njegovog života, svu njegovu prošlost, svaki njegov bogovetni dan i svaki tren čitavog njegovog postojanja. I nema okvira u koji to može da se smesti. Nema rama, nema odrednice, za nešto što je zauvek tu, i u nama, i oko nas. I nije nikakva slučajnost što su datumi, zločina zbog različitosti, zbog vere i nacije, isti. Nacisti su 4. avgusta 1944. godine, provalili u sigurno skrovište jevrejske devojčice Ane Frank i odveli je u logor, da umre – naveo je i dodao:

Oni koji su, na isti taj dan, 4. avgusta 1995. godine provalili u Krajinu, ubili više od dve hiljade ljudi i 250.000 prognali, samo su ponovili istu stvar. Isti zločin protiv nekoga ko je različit, ima drugčije ime, poreklo i nekog svog Boga. I u oba slučaja, jedina krivica i Ane Frank i Srba iz Krajine bila je ne nešto što su uradili, nego nečije ubeđenje da će, bez njih, neka zemlja, neki ljudi, biti lepši i bolji. U oba slučaja traženo je i primenjeno konačno rešenje. U oba slučaja, oni koji su drugačiji, optuženi su za samo svoje postojanje. I nije puka koincidencija to što je Hitler, 1919. godine optužio Jevreje za to što se „množe“, i što je istu tu reč – „množili su se“, upotrebio Tuđman, u svom govoru u praznom Kninu, oslobođenom Srba, od sopstvenih stanovnika. Motiv je, dakle, večan, isto kao zločin koji je prouzrokovao. Mržnja, u svojoj iracionalnosti, ne prepoznaje ni vreme niti bilo kakav kraj, osim onog, konačnog, da nekoga nema.

Predsednik Srbije je naveo da je mržnji „dovoljnoš to „Srbin“, i „srpsko“ da spali sve u Kistanjama, Lunićima, Ružićima, Đitićima, Kućima, Krikićima, Treskavici, Civljanu, u Donjem Lapcu, Benkovcu, Cetini, Kninu, Dvoru, Srbu, Glini. . .“

– Kod Drniša su ubili štene, nedaleko od ustaških Čavoglava, pod optužbom da je „srpsko“. Ubijali su i krave, vadili im oči, prosipali drob, i ostavljali ih u centru srpskih sela, kao opomenu, i jasnu poruku – ne vraćajte se. Delili su letke, sa obećanjem da će oni, koji se usude opet u Hrvatsku, da budu zaklani. Bombardovali su kolone izbeglica, pljuvali ih i kamenovali, silovali, ubijali kraj kuća i kraj puta, potrudivši se da pir bude krvav, i da niko, od Srba, ne ode iz Hrvatske, bez kazne. Kazne koja mu je dodeljena samo zato što je Srbin. I ako to nije namera, šta je onda namera? Ako to nije etničko čišćenje, šta je onda etničko čisćenje? Ako to nije zločin, najveći zločin od svih zločina, zločin zbog krvi, nacije i vere, kako, onda taj zločin izgleda? Ne znam. Ali znam da danas slave, i da nikoga, prethodno, bar iz puke pristojnosti, za taj zločin nisu kaznili. I neće. Baš kao što neće nikada da priznaju Jasenovac, i sve njegove žrtve, i kao što neće da priznaju da su ubili više stotina hiljada Srba tokom Drugog svetskog rata, kada su, po prvi put, stvarali nezavisnu državu Hrvatsku, samo za Hrvate i ni za koga drugog. No, to su oni, i to se sigurno neće promeniti. Ali nešto drugo, sasvim sigurno hoće – istakao je Vučić.

Srbija se menja. Srbija, koja jako dugo nije shvatala da tragedije ne počinju kada se ne razumeju reči, nego kada se ne razume ćutnja. I tu ćutnju, tešku ćutnju svog naroda, svojih Krajišnika, nismo razumeli, previše dugo, gotovo punih 18 godina. I ćutali smo na tu ćutnju, plašeći se da kažemo ništa drugo, nego ono što jeste. Nismo smeli da kažemo, „zločin“. Ni da kažemo, „pogrom“. Ni da kažemo, „čišćenje“. Ni, „istrebljenje“, „ubijanje“, „silovanje“, „paljenje“, „pljačkanje“. Danas, smemo. Danas je Srbija, u ime svojih, progovorila. Danas Srbija govori u ime svih Krajišnika. Bez trunke mržnje, bez poziva na osvetu, bez želje za bilo čim drugim osim za istinom, i elementarnom pravdom – poručio je i naglasio:

Onom pravdom zbog koje i danas ponavljam ono što najmanje žele da čuju. Više nikada nikakvih Oluja, za Srbe, zato što su Srbi, neće biti. To je moja poruka Srbima i svima drugima. I nećemo više, Milorade, biti samo utočište za naš narod, za naše Srbe. Bićemo zaštita za svakog od njih, stajaćemo uz svoj naroda, i nikome nećemo dozvoliti da ga progoni i ponižava. I nemamo mi čega više da se stidimo, zato što smo Srbi. Suviše je, dragi Krajišnici, velikih Srba, a pogotovo velikih Srba, iz Hrvatske, onih zbog čijih pronalazaka danas svoju sramotu ne slave u mraku, i bez mikrofona, da bi se mi stideli. A kako ćete Tesli da promenite rod, Tesli od oca pravoslavnog sveštenika i majke Srpkinje da kažete da nije Srbin? Nego šta je? Kao i Milanković i veliki Krajišnici koji ovde žive. I ti Srbi, i Ličani i Kordunaši i Dalmatinci…nama su dali najviše. Ostavili su oni, i Hrvatskoj, svoja velika dela. Ali, još više su dali nama. Srbi, Krajišnici, doneli su ovde, u svoju kuću, sav svoj talenat, marljivost, svu genijalnost tog krša u kojem su se rodili i koji te tera na velika dostignuća, i dali nam, sve to, onako kao što deca daju roditeljima.

Patrijarh Irinej istakao je da je to stradanje bilo takvo da se i nebo postidelo od nedela ljudskih.

„Strašna tragedija, ta mržnja koja je počela u prošlosti nastavila se tokom `Oluje`, a što je tragično – prisutna je i danas“, rekao je patrijarh Irinej na centralnoj manifestaciji obeležavanja Dana sećanja na ubijene i prognane Srbe u hrvatskoj vojno-policijskoj akciji „Oluja“, 4. avgusta 1995. godine.

On je naveo da su se tu sabrali da obnove tužno sećanje na nevino postradale, koji su imali jedinu krivicu što su bili Srbi i što su pripadali pravoslavnoj veri.

„To je bio strašan dan naše istorije. Ono što je najtragičnije oni nisu postradali od ruku nekog nepoznatog naroda niti nepoznate religije već od braće hrišćana koji su pripadali, sa malim razlikama, jednoj drugoj veri hrišćanskoj“, rekao je patrijarh Irinej.

Prema njegovim rečima, ovo strašno zlo neće doneti dobro nikome. Patrijarh je naglasio da se i danas, posle dve decenije, Srbi pitaju šta je taj narod rukovodilo i motivisalo da dignu ruku „na braću svoju sa kojima su dugi niz godina delili podneblje i zemlju“.

Srpski patrijarh je rekao da je jedino institucija Crkve mogla da zaustavi to zlo koje je iznenadilo ne samo srpski narod već sav narod sveta, pogotovo hrišćanske narode.

„Ako ima neko ko je zatajio i ko je mogao da to zlo zaustavi, to je bila Crkva. Nažalost, i njihova i naša tragedija. Da je to učinio neki nepoznat narod, možda bi imali nekakvog razumevanja, ali to je bio narod sa kojim smo zajedno živeli, imali istu državu“, naveo je patrijarh Irinej.