Intervju sa Brankom Dimovićem Dimeskim, producentom i direktorom filma ,,33 Anđela“ koji govori o stradanju srpske dece u norveškim logorima.
Intervju vodi: Đorđe Bojanić, urednik sajta Srpska istorija
-Branko, vi ste neko ko dugi niz godina obrađuje temu stradanja Srba u nacističkim logorima u Norveškoj. Koliko potomci ali i narod u Srbiji zna o ovoj temi?
Veliki broj potomaka srpskih logoraša u logorima u Norveškoj za vreme Drugog svetskog rata me je kontaktirao, jer nisu imali nikakve podatke o stradanjima svojih rođaka.
Uvidom u dokumentaciju i arhivu uspeo sam da pomognem mnogima da saznaju gde su njihovi najmiliji stradali i gde su sahranjeni.
Primer i stradalog maloletnog Branka Gajića koji nije pripadao ni jednom pokretu otpora već je stradao samo zato jer je bio Srbin.
Poslat je u Norvešku i u najvećim mukama i stradao.
-Vi ste u saradnji sa potomcima i prijateljima iz Norveške inicirali da časni Krst bude postavljen na mestima gde je stradao srpski narod.
U julu mesecu smo na mestima gde su srpski logaraši stradali simbolično postavili časni Krst koji je krenuo iz Gradiške u Republici Srpskoj, a postavljen u Trondheimu. Ovom činu prisustvovali su i norvežani koji se danas sećaju strahota kroz koje prošao srpski narod.
Na svim stratštima su podignuti spomenici sa petokrakama, a sklonjeni pravoslavni grobovi sa natpisima Srba koji su tu stradali.
Smatram da je vrlo važno da smo i posle 80 godina od stradanja pokazali da nismo odustali i da se sećamo naših predaka.
-Šta ukazuju dokumenti i činjenice do kojih ste došli?
Veliki broj srpske dece stradao je u nacističkim logorima u Norveškoj. Prema posljednjim podacima poslato je preko 150 srpske dece a preko 40 je stradalo, to još nije definitivan broj popisanih žrtava.
Vrlo važno napomenuti da je od ukupno 4050 logoraša iz tadašnje jugoslovaje bilo 95 odsto Srba. Treba ukazati poštovanje i drugim stradalim narodima ali je pogrešno sve svrstati u stradanje jugoslovena, kada se uzme u obzir da je veliki deo poslatih u smrt, zapravo poslat iz tadašnje NDH kao deo planiranog genocida nad srpskim narodom.
Stradanje srpske dece u zloglasnoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj jeste bolno svedočenje o jezivom stradanju srpskog naroda za vreme Drugog svetskog rata. To je deo organizovanog genocida koji je počinjen u vreme rata.
Genocid se u prvom redu zasnivao na potpunom i sistematskom fizičkom uništenju srpskog življa u akcijama etničkih čišćenja i u odmazdama u kojima su podjednako stradali muškarci, žene i deca.
Genocid je dolazio od zločinačke ideje da srpski živalj treba svesti na neznatnu manjinu u hrvatskoj državi.
Hrvati-ustaše su posebno u kaznenim pohodima ubijali srpsku decu, ali i decu drugih etničkih grupa. Naročito jevrejsku. Deca su takođe stradala u selima, zbegovima, logorima i prilikom transporta.
Vrlo je važno i navesti da su strahote i mučenja kroz koje je srpski narod prolazio u logorima smrti skrivana od očiju javnosti.
Od toga da su im pacovi vezivani za stomak kako bi ih izjedali nemoćne i bolesne.
Takođe da su nacisti u toku zabava koje su organizovali pucali u žive mete u srpske logoraše.
-Zanimljivo je da i dalje provejavaju kroz medije tekstovi sa naslovima ovde su stradali internirci, jugosloveni, komunisti… a o Srbima ni reči, a njih je stradalo preko 95 posto. To su te mantre, na koje se i upecao srpski narod. Pitam se zašto nismo precizni i jasni, osam decenija, a evo i dalje, srećom manje, kako je bilo i na taj način prikrivanje činjenica i istine po pitanju nacionalnosti stradalih, kao da nam je bio cilj da ne uvredimo ,,brata dželata” zbog nekog suludog bratstva i jedinstva koje nas je dosta koštalo. Tako se svi svrstavaju u isti koš (kroz internirce, komuniste, jugoslovene, partizane). Ali, danas kada turista obiđe stratišta u Norveškoj nigde ne može da naiđe da su tu stradali Srbi (95%), turisti svakako neće znati ko su ti jugosloveni, internirci, partizani, komunisti, mislim da je to veliki priblem koji prikriva činjenice i istinu. Kako vi Branko gledate na ovaj problem?
Svrstavanje stradanja srpskog naroda u Norveškoj za vreme Drugog svetskog rata u bilo kakav ideološki koncept pre svega da su tu stradali samo komunisti i partizani predstavlja relikt prošlog vremena odnosno pokušaj kumunistički vlasti posle Drugog svetskog rata da sve predstavi kroz prizmu jugoslavenstva i da su to bili ratni zarobljenici.
Na taj način vešto je izbegnuta činjenica da su u Norvešku poslati pre svega civili i nevina maloletna deca koji nemaju nikakve veze sa bilo kojim pokretom otpora već samo zato jer su bili Srbi. Ako govorimo o činjenicama onda trebamo reći da su stradali i predstavnici četničkog pokreta kao i predstavnic drugih naroda. Najveći broj stradalih bili su Srbi, njih preko 95 odsto. Postoje dokazi i fotografije da na mestima gde su spomenici sa komunističkim simbolima danas u Norveškoj, tu su zapravo bili grobovi gde su logoraši sahranjivali svoje saputnike po pravoslavnim običajima i natpisima koje tu sahranjen. Međutim jugoslavenske vlasti 50 godina tražili su da se grobovi umorenim Srbima sklone i da ostanu samo spomenici sa petokrakom i natpisom da su tu stradali jugosloveni -partizani, internirci.
Norveške vlasti održavaju spomenike i groblja koju su ostavljena u nasleđe od jugoslovenskih vlasti ali je sada vreme da zatražimo da se dozvole i jasna obeležja kakva su prvobitno bila da su tu sahranjeni stradali Srbi.
Vrlo je važno da istinu o stradanju srpskih logoraša predstavimo na osnovu činjenica i tako se odužimo precima ali i potomcima.
-Da li ste pokrenuli inicijativu u Norveškoj da se na srpskim stratištima dodaju i table sa natpisom da su tu stradali Srbi i sa info tablama i da se postave krstovi i izrade kapele, to su naši stradali zaslužili.
Pokrenuta je inicijativa u saradnji sa potomcima stradalih i prijatelja iz Norveške da se dozvoli postavljanja ploča sa jasnim obeležjima i natpisima da je tu stradao srpski narod i deca. Časni Krst i hodačaše koje smo organizovali dobar je preduslov da se nepravda ispravi i konačno naši preci dobiju obelažja kakva zaslužuju i kakva su bila pre 1946 godine.
Časni Krst posle osam decenija na stratištima Srba u Norveškoj, Branko Dimović Dimeski sa sveštenikom
-Projekat ,,33 Anđela” pored toga što za cilj ima rad na filmu takođe otkriva i nove detalje o stradanju srpske dece, za koje javnost nije znala do sada?
Projekat ,,33 Anđela” okupio je tim međunarodnih eksperata.
Učinićemo sve da istinu o stradanju srpske dece i srpskog naroda u nacističkim logorima prikažemo u celini.
Vrlo je važno da učinimo sve da se stradanje srpskog naroda i srpske dece ne zaboravi i da na svim stratištima imamo jasna obeležja da je tu stradao srpski narod.
Vrlo je pogrešno govoriti o stradanju jugoslovena jer Jugoslavija više ne postoji već Srbija i srpski narod.
Ne možemo očekivati da će se drugi narodi sećati istine o stradanju srpskog naroda ako mi zaboravljamo ili dozvoljavamo da i posle toliko godina od okončanja komunističkog režima se i dalje vrši zamena teza da su svi stradali bili jugosloveni -partizani, što naprosto nije istina.
Vratimo srpskom narodu istinu i pravo na svoj identitet a to možemo učiniti samo u sagledavanju činjenica i iznošenju nepristranih argumenata.
-Vi ste autor filma ,,33 Anđela” koji govori upravo o stradanju srpske dece za vreme Drugog svetskog rata u Norveškoj. Kada možemo očekivati premijeru filmu?
Film ,,33 Anđela” koji potpisuje DAN MEDIA NORWAY okuplja stručnjake iz različitih oblasti koji rade na dobrovoljnoj bazi kako bi istina o stradanju srpske dece končno ugledala svetlost dana.
Film će prikazati svedočenja velikog broja svedoka, potomaka kao i dokumenta koja do sada nisu viđena uz igrane scene.
Snimali smo na više lokacija u nekoliko država.
Ono što bih posebno istakao jeste svedočenja norvežana koji su hranili srpski narod-logoraše i u svojim svedočenjima govore o srpskim logorašima i srpskim logorima kako su ih tada zvali.
Nadamo se da ćemo film završiti do kraja godine kada ćemo i organizovati premijerno prikazivanje.
Intervju vodio: Đorđe Bojanić, glavni urednik sajta Srpska istorija
