Pravoslavna crkva i njeni vernici danas obeležavaju Svetog velikomučenika Đorđa, odnosno Đurđevdan. Ovaj slavni i pobedonosni svetitelj beše rođen u Kapadokiji kao sin bogatih i blagočestivih roditelja.
Otac mu postrada za Hrista, i majka mu se preseli u Palestinu. Kada poraste Đorđe ode u vojsku, gde dospe u dvadesetoj svojoj godini do čina tribuna, i kao takav beše na službi pri caru Dioklecijanu. Kada ovaj car otpoče strašno gonjenje na hrišćane, stupi Đorđe pred njega i odvažno ispovedi, da je i on hrišćanin.
Car ga baci u tamnicu, a naredi da mu se noge stave u klade a na prsi težak kamen. Po tom naredi, te ga vezaše na točak, pod kojim behu daske sa velikim ekserima, i da ga tako okreću, dok mu celo telo ne posta kao jedna krvava rana. Po tom ga zakopa u rov, tako da mu samo glava beše van zemlje, i ostavi ga u rovu tri dana i tri noći. Po tom preko nekoga mađioničara dade mu smrtonosni otrov.
No pri svim ovim mukama Đorđe se neprestano moljaše Bogu, i Bog ga isceljivaše trenutno, i spasavaše od smrti na veliko udivljenje naroda. Kada i mrtvaca jednog molitvom vaskrse, tada mnogi primiše veru Hristovu. Među ovima beše i žena careva Aleksandra, i glavni žrec Atanasije, i zemljodelac Glikerije, i Valerije, Donat i Terina. Najzad osudi car Đorđa i svoju ženu Aleksandru na posečenje mačem.
Blažena Aleksandra izdahnu na gubilištu pre posečenja, a sv. Đorđe bi posečen 303 god. Čudesima, koja se desiše na grobu sv. Đorđa nema broja. Nema broja ni njegovim javljanjima u snu i na javi mnogima, koji ga spomenuše i njegovu pomoć poiskaše od onda do dana današnjega. Razgorevši se ljubavlju prema Hristu Gospodu svetom Đorđu ne beše teško sve ostaviti radi te ljubavi: i čin, i bogatstvo, i carsku počast, i prijatelje, i sav svet. Za tu ljubav Gospod ga nagradi vencem neuvele slave na nebu i na zemlji i životom večnim u carstvu Svom. Još mu darova Gospod silu i vlast da pomaže u bedama i nevoljama svima onima koji ga slave i njegovo ime prizivaju.
Praznik pun narodnih običaja
Đurđevdan je praznik sa jako puno običaja vezanih za njega, i magijskih radnji za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju. Običaji i verovanja srpskog naroda vezana za Đurđevdan su u narodu svakako postojali i pre nego što je primio hrišćanstvo. Sveti Đorđe je svojim praznikom svakako zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika. Crkva na ovaj dan obeležava pogubljenje Svetog Georgija, koje se desilo 23. aprila 303. godine po starom kalendaru.
Đurđevdan se smatra za granicu između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve. Za malo koji praznik kod Srba je vezano toliko običaja i verovanja, pa i magijskih radnji.
Glavni običaji su: pletenje venaca od bilja, umivanje biljem, kupanje na reci. Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili berićetni – da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru. Ponegde je običaj da ovo kićenje zelenilom vrše na sam Đurđevdan pre zore.
Takođe, opletu se venčići od „đurđevskog cveća“: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana. Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama – da bi se sačuvali od grada (slično krstovima od badnjaka za Božić).
Narodna verovanja
Na Đurđevdan ne valja spavati, „da ne bi bolela glava“, a ako je neko spavao „onda na Markovdan da spava na tom istom mestu“. Smatra se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile, zbog čega su seljaci palili velike vatre „da bi zaštitili sebe i selo“.
Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro da će biti plodna godina, a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša da će leto biti sušno. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.
U vreme srpskog ropstva pod Turcima, Turci su bili odredili da im se godišnji porez plaća u dva dela: na Đurđevdan i na Mitrovdan. Nekada su ovog dana hajduci napuštali svoja mesta zimovanja, svoje jatake, i odlazili u šumu na zakazano mesto da ponovo otpočnu sa hajdukovanjem. U narodu je ostalo sećanje na tadašnje hajdukovanje, pa je ostala i izreka „Đurđev danak – hajdučki sastanak, Mitrov danak – hajdučki rastanak“.
