Gradski Portal 018 – 13.04.2018
Milica Aranđelović predstavlja vam veče autorske poezije prevedeno kroz muziku u nedelju 15. aprila od 20 sati u kafe galeriji Paris Art (Ulica Mije Petrovića 4b). Okupljenoj publici, mlada umetnica će se predstaviti sa sedam numera napisanih u periodu od 15 do 18 godine života. Za sve pesme, Milica potpisuje aranžman, tekst i muziku, dok će publika imati mogućnost da se uveri u njene vokalne ali i instrumentalne sposobnosti s obzirom na to da će sve kompozicije biti izvedene uživo na klaviru.
Milica je svoj prvi instrument – sintisajzer dobila sa 8 godina na kojem je učila osnove klasične muzike. Samo dve godine kasnije, nako napornog rada i truda, Milica je napisala i svoju prvu kompoziciju koja joj je pomogla da predstavi svoje osećanje. Iaku u njenu ljubav ka muzici prepoznali svi u okruženju, Milica se odlučuje da upiše školu Mode i lepote, a ne Muzičku iako je to normalan sled okolnosti jer kako kaže Milica u svojoj biografiji „strah od klasike, same muzičke škole kao i nastavnog kadra je presudio to da svoj talenat nadogradi u školi Mode i lepote bez ikakvih ograničenja i pravila“.
Umetničko ime Ruber Cor u prevodu sa latinskog znači Crveno srce koje je nastalo zahvaljujući mladalačkim zadirkivanjima dece u školi osnovnoj i srednjoj, međutim Milicu to nije obeshrabrilo da svoje Crveno srce bez straha i sa puno emocija i ljubavi predstavi svima onima su spremni da čuju istinu, način razmišljanja, da osete ljubav i probude u sebi emocije.
Kada govori o svojoj poeziji, po malo stidljivo, Milica nam jasno pokazuje strah, netrpeljivost ali i saosećajnost sve ono što svako od nas oseća samo nije dovoljno spreman da napusti svoju zonu komfora.
Milica je svakako hrabra, hrabrija od svojih vršnjaka, hrabrija i od nezadovoljhnog prvog komšije koji krije svoja osećanja.
Ona će vam svoja osećanja preneti, a da li ste spremni da čujete, da osetite ili da se prisetite svojih crnih rupa prosudite sami.
Ulaz na dešavanje je besplatan, a u nastavku možete pročitati kako Milica opisuje sebe i svoj rad.
Milica Aranđelović, pod pseudonimom Ruber Cor, rođena je u Nišu, 5.januara,davne bombardovane ’99. godine.
Ljubav za muzikom datira od vrlo ranog detinjstva, još kada je sa tri godine života slušajući melodije sa reklama ili špice sa serija,brzo pamtila i ponavljala.
Njeni roditelji su mislili da svako dete poseduje taj dar i kao neko ko nije ni približno u svetu umetnosti i muzike,nije im ni palo na pamet da njihovo dete može i želi da se bavi time.
Kako je rasla, muzika je postala deo svakodnevnog života,budili su se i zaspali uz muziku, te je sa pet godina prvi put imala nastup na dečijem festivalu “Zlatna pčelica’.
Na upisu u školu,kada su je pitali šta bi želela da bude,uz nabrajanje kao sto je učiteljica,matematičarka..Odgovorila je bez razmišljanja: ,,Ja želim da pevam!“
„Zadnje nedelje u maju je upis u muzičku školu. Ponovo ste zaboravili da me prijavite!“
To je bila rečenica koja se slušala nekoliko godina,da bi napokon ubedila roditelje da je upišu,iako oni nisu bili oduševljeni, jer nisu imali instrument, ni sredstava za jedan. Tako je Milica sa osam godina sva sretna otišla na prijemni u nižu muzičku školu,dok su se njeni roditelji molili da je ne prime.
Gledajući spisak odozdo nagore,primetili su da Miličino ime stoji uz broj jedan.Shvatili su da bi možda njihovo dete trebalo da se bavi muzikom.
Prvi instrument koji je dobila je bio kineski sintisajzer,na kome je svirala nekoliko godina,sve dok nije dobila klavijaturu.Sa deset godina prvi put počinje da piše muziku za klavir,koja je tada imala primese japanske i klasične muzike.Sa dvanaest godina prvi put počinje da piše pesme na engleskom jeziku.
Do petnaeste godine je pisala svakog dana po jednu pesmu,a ponekad i do četiri.Nakon jedva dočekanog odlaska iz osnovne škole,kao jedini izbor nastavka školovanja odabrala je muzičku školu,koju je i upisala.
Promenom profesora klavira,ponovnog neuspelog uklapanja u okolinu i školu,neprihvaćena je napušta.
Kako bi imala vremena da se bavi time što voli, upisuje školu “Moda i lepota“,smer dizajner odeće i tako zamenjuje pedale klavira za pedalu mašine za šijenje.Iako je upisala ono što nije zelela,nikada nije odustala od stvaranje muzike i od ideje da menja svet njome.
“Kao mala sam gledala na muziku kao jedini alat koji mogu da koristim i približim ljude i verovala sam da je ona jedini lek za naše društvo.
Znate ono:,,Uvek krećemo od sebe“.
Nažalost, još u osnovnoj školi su me razuverili u to.Tada sam shvatila da odrasli igraju najveću ulogu u našim životima,a većina odraslih je imala drugačije mišljenje od dece,te su ih učili da se menjaju i “odrastaju“.Ja to nisam prihvatila nikada,a deca koja jesu,nisu mene.Pisanje muzike nije kao odlazak u kupovinu,nije nesto što možemo da planiramo.To je nešto što se prosto desi.
Meni se desila,jer mi je bila jedini način da preživim.Tako je i dan danas.Moram da budem surovo iskrena. Da nije bilo svih mojih izduvnih ventila koje sam prevodila kroz muziku i umetnost,ja ovo ne bih pisala sada.
Zato ću joj večito biti zahvalna.
Ipak pored toga što ja zavisim od nje,mislim da i ona na neki način zavisi od mene,svih nas zapravo.
Da nema nje,ne bi bilo ni mene i obrtno.
Živimo u vremenu gde nam je najviše potrebna umetnost,a u isto vreme nam najviše nedostaje.
Ruber Cor
Sve što napišem,dolazi pravo iz mog srca i moje duše.Odatle sam i osmislila svoje umetničko ime-Ruber Cor, kome je značenje-crveno srce, kada ga prevedemo sa latinskog.
Ja volim da ga zamislim kao veliko,crveno srce.
Mogu da odem u prirodu,gde često provodim vreme,i nađem mir i spokoj, ali najtraumatičnije,i u isto vreme, najmirnije mesto je moje srce. Tu pobegnem od svega i svakoga. Tu se nalaze pesme,tu se nalaze reči i bol koji se kada srce pusti pesme da izađu nestane i tada nastaje mir.
To je jedini način na koji mogu da objasnim kako moja muzika nastaje.
Svaka nota,melodija,reč ima duboko značenje. U pesmama se nalaze stvari koje me proganjaju, uglavnom prošlost koju ne mogu da promenim, tenzija, strah, nežnost, pohlepa..
Ono što porepoznajem kod sebe i kod drugih..Pričam o onome o čemu mislim da treba da se priča,a ne priča se..na čemu mislim da treba da se radi, o svemu što okružuje tebe i mene..i naravno radujem se onome što je pozitivno i ohrabrujem to.
Prvu pravu pesmu koju sam napisala bila je “In my life (A song for my mother)“ i ona je veoma jednostavna,bez puno metafora i simbolike,i muzika je drugačija,pa se samim tim veoma razlikuje od svih ostalih pesama.To je pesma u kojoj se ja jednostavno zahvaljujem svojoj majci što postoji i što je uvek bila tu uz muziku, kada pričamo o stvarima koje su me spasile.
Objašnjavam joj da koliko god budem živela,nikada neću imati dovoljno vremena,ni reči ni gestova da joj objasnim koliko mi znači i koliko je volim.
Nekada pesma može da nastane iz veoma jednostavne situacije, kao na primer pesma “Chew“,koja je nastala u autobusu na putu ka Sofiji, sa mojom majkom, gde je jedna starija žena kupila ogromnu kesu bombona i žvakala ih je ceo put. Svima je smetao taj zvuk,ali ona je uživala u ukusu svojih omiljenih bombona i nije obraćala pažnju ni na koga, i nije ni čula negodovanje drugih, jer je čula samo svoje žvakanje. Moral priče je da, kada bi smo svi uživali tako u stvarima koje radimo i koje volimo,i gledali ih kao na žvakanje, koje isto kao i ljubav prema nečemu,ne može niko da ti oduzme, i ne mora niko da razume to nešto,on ne čuje to žvakanje, čujes ga samo ti…
To ne znaci da treba da odustanes od toga…
U jednom trenutku smo prolazili kroz tunele, pa sam slušala zvuk koji se proizvodi kada prolazimo i izlazimo iz tunela,od tona F, pa naniže do Ais, počele su melodije da se komešaju u glavi..I tako je nastala pesma: ,,Chew,no one can hear it but you..Chew,no one can take that from you“.
Sutradan smo se vratili kući, i napisala sam celu pesmu.“Everybody knows about us“ i “Gone around the bend“,koje sam ja striktno pisala o Srbima i nekako ih branila i možda tražila izgovore za njihova ponašanja i za to kako živimo i na koji način istorija utiče na našu sadašnjost, ali takođe i kako se ja kao vanzemaljac osećam u njoj. Dosta pomešanih emocija, ali pre svega puno razumevanja. Još jedna pesma koja govori o zahvalnosti, o zahvalnosti životu, samom po sebi, i o tome da šta god da se desi, ne možes da odustaneš, ni od sebe ni od drugih, jer život je kao reka, prolazi…A tebi ostaje samo da stojiš na mostu i uživaš u pogledu na svoj život..i živis ga!
Osećala sam je kao neka starija osoba, koja je proživela život i videla i čula svašta,i sada gleda na svoj život iz daleka..
Kao ona priča koju smo čuli, kada se odvajamo od života i onda pravimo retrospektivu. To je pesma koja me uvek spusti na zemlju i vrati u život i podseti koliko je život vredan i lep.
Eve’s story je priča o mladim devojkama,koje stalno gledam kako ne pokazuju i ne daju svoj maksimum, jer upadaju u zamku očekivanja. Očekivanja kako treba da izgledaju, kako da se ponašaju, kako da pričaju. Znamo da se na ženu oduvek gledalo, kao na nešto što je tu, kako bi služilo svetu u kome vladaju muškarci. Danas žene imaju mnogo više slobode, ali i dalje biraju da budu marionete. Kako bi bile prihvaćene i primećene u društvu u kome živimo, one se ne trude da nameću svoja pravila, kada već imaju pravo na to, nego nametnuta pravila prate.
Zato je potrebno da svako od nas,i ovo ne važi samo za žene, pronađe sebe i ono što voli i da sve sto radimo ima neku svrhu..
Da ne radimo uvek nešto, iz očekivanja da ćemo za to dobiti nešto za uzvrat, već da radimo jer želimo da damo.“
