Završeno je snimanje igranih scena za film ,,33 Anđela“, u Norveškoj. Veliku zahvalnost dugujemo pokretaču i direktoru filma i producentu Branku Dimoviću Dimeskom, bez njega teško da bi se ova priča o stradanju srpske dece ekranizivala, a cela ekipa je tu bila samo da mu pomogne u toj nameri, koju smo svi želeli i od srca radili na tom projektu od nacionalnog značaja za sav srpski narod.
Veliki rad, trudu, zalaganje, istraživanje i hrabrost je uložen u ovaj film. Da konačno naša mučki stradala deca budu Srbi a ne internirci i jugosloveni, a i vrlo malo, skoro ništa se nije znalo o stradaloj srpskoj deci u Norveškim logorima, naglašava Đorđe Bojanić.
EKIPA FILMA ,,33 Anđela” završila je HODOČAŠĆE SA ČASNIM KRSTOM OD REPUBLIKE SRPSKE DO NORVEŠKE. ČASNI KRST je posvećen stradaloj srpskoj deci u Norveškoj za vreme Drugog svetskog rata.
,,Naša obaveza je da ukažemo da su tu stradali i Srbi i da je istorijski čin da je časni Krst iz Gradine odnesen na mesto stradanja našeg naroda i da će to postati tradicija svake godine”, priča Branko Dimović Dimeski.
Zaslugom direktora filma ,,33 Anđela” Branka Dimovića Dimeskog, posle 80 godina Branislav Gajić iz Gradiške otkrio je grob svog strica Branka Gajića (16 godina) koji je poslat u smart u Norvešku za vreme Drugog svetskog rata.
,,Pre dve godina upoznao sam Branka Dimovića Dimeskog koji mi je pronašao mesto gde je moj stric stradao i bio u logoru. Vrlo sam uzbuđen što nakon 80 godina, sada konačno znamo gde je moj stric sahranjen i stradao”, priča Branislav Gajić za sajt Srpska istorija.
Branko Gajić (16.god) je jedan od mnoge dece uhapšen i odveden u smrt u Norvešku i nikada niko od njegove porodice nije znao gde je sahranjen i nije bio na njegov grob.
Pogledajte video intervju koji vodi producent Branko Dimović Dimeski sa Branislavom Gajićem.
Dugujemo veliku zahvalnost Norvežanima koji su krijući i tajno hranili naš srpski narod i tako rizikovali svoje živote.
Sa filmskom ekipom ,,33 Anđela” bio je i ambasador Republike Srbije u Norveškoj Dragan Petrović.
,,Film ,,33 Anđela” neće akcenat stavljati kao do sad na internirce, jugoslovene, partizane, komuniste, četnike, već samo na stradale Srbe (a svi oni su bili samo Srbi). Iz razloga što su tamo stradalnici (najmlađi je imao samo 11.god) bili većinski Srbi, oko 95 posto od ukupnog broja svih stradalih Srba. U Norvešku je poslato preko 150 dece, za sada je popisano (stradalo 44 deteta)”, priča Đorđe Bojanić.
,,Cilj je da konačno budemo samo Srbi i da se više nikad ne delimo na frakcije i političke strukture, koje prave maglu i mute činjenice… pošto smo svi samo Srbi.
Uz poštovanje prema svim žrtvama drugih naroda. Mi trebamo uzeti recept od Jevreja i videti kako se oni odnose prema svojim žrtvama, što je za primer i to treba slediti”, naglašava Đorđe Bojanić.
Mi imamo i spomen ploču u Trondhejmu, Karašjoku, Botonu… na kojima piše ovde su stradali partizani, jugosloveni ili internirci… a nigde se ne spominju Srbi, kao ni na jednom spomeniku u Norveškoj koji obeležavaju to stradalaštvo Srba. Šta je u pitanju, pa se to vešto izbegavalo, da se izbegne spominjanje Srbi i Srbija, veliko je pitanje, a što je najgore, to se nastavlja i dalje. Kao da štitimo vekovnog dželata ,,brata”. Zamislite turistu, na primer iz Amerike u Botonu, Karašjoku… da li bi on razumeo ko su internirci, a nigde ne piše da su tu stradali Srbi. Ne neće sugurno, a da li je to i dalje cilj, da ne znamo ko je tamo stradao?
,,Mi Srbi ne smemo da zaboravimo, da su ljudi, žene i deca na najsvirepiji način uništavani u Gradini, Jasenovcu, Jadovnu, Pagu i drugim stratištima. Skoro da svi mi izbegavamo da jasno kažemo da su Hrvati-ustaše imali i zastrašujuće logore za decu i bebe, a o njima skoro ni reči nema u udžbenicima istorije. Zločin je i štititi i ublažavati dela i namere dželata.
Udžbenici istorije moraju da se upotpune i dopune mestima srpskog stradanja i patnje, istoričari moraju da dokumentuju i objave najveća srpska stratišta, kakva su Glina, Jadovno, Jasenovac, Šušnjar, Šargovac, Motike, Drakulić, Stari Brod na Drini, Korićka jama, Velebitske jame, Prebilovci, Pag i još mnogobrojna mesta-stratišta i stradanja, kojih nažalost ima na svim stranama i vremenima do današnjih vremena.
Dok u udžbenicima istorije nemamo odvojenu temu (celinu) STRADANjE I ŽRTVE SRPSKOG NARODA U 20. VEKU, neće biti dobro po nas, tako ćemo lako i zaboraviti na opasnost koja nam se stalno ponavljala.
Zato, najveći prostor se mora dati srpskom stradalništvu, kako su o svom stradanju Jevreji i Jermeni zapisali u svojim udžbenicima istorije.
Ugledajmo se na ove stradalničke narode, i bavimo se poput njih sopstvenim stradalništvom i srpskim žrtvama-pojedincima koji su stradali u genocidu. To treba da uče naši srednjoškolci, a potom i da istražuju i bave se svakom srpskom žrtvom genocida ponaosob, kako to rade i Jevreji.
Takvi projekti su za nas značajni i bitni i tu treba da nam bude fokusirana naša pažnja.
Našim ćutanjem Hrvati, koji sada umanjuju broj srpskih žrtava su uspeli da od zločina i počinjenog genocida budu u istoj ravni sa nama, a to je tek naša najveća tragedija.
Sramota je i velika grehota, da mi potomci malo znamo o strašnom stradalništvu našeg srpskog naroda kroz istoriju, zato hvala Branku Dimoviću Dimeskom što čini ovo veliko delo od nacionalnog značaja za nas Srbe”, priča istoričar Đorđe Bojanić.
Filmska ekipa ,,33 Anđela” u sastavu: Branko Dimović Dimeski drirektor projekta i producent, Goran Vukčević reditelj, Dejan Tršić direktor fotografije, Branko Dimović Dimeski i Milka Kajganić saradnici na scenariju, Johanes Solberg narator, Stručni konzultanti: Knut Flovik Thoresen, Đorđe Bojanić, Jelena Stojković, Aleksandar Dinčić.
Pogledajte trejler filma ,,33 Anđela”
https://www.youtube.com/watch?v=z-zmCNKqB0g
Priredila: Srpska istorija
