Predizborna kampanja u Srbiji ulazi u završnu fazu. Događa se nešto, ali mi se čini da nije isto kao nekada, i da se kampanja razlikuje po mnogo čemu, posebno po „zagrejanosti“ birača da svojim navijačkim strastima podgrevaju atmosferu. Nekako sve deluje usporeno, lenjo, i veštački naduvano. A sve se vidi i sve se primećuje golim okom.
Doduše, kampanja je u priličnoj meri u senci događaja u Ukrajini, pa neke stvari treba i razumeti. Političku ostrašćenost birača, zamenio je strah od rata, nemaštine i još uvek nedefinisanih muka koje nas čekaju negde iza ćoška. Te stoga – briga većinu građana za izbore i izborne rezultate, više ih je briga za sopstveni život sutra. Što je negde sasvim normalno, i da nije tog rata, bilo bi pozitivno i dobro. Mislim da građani o izborima razmišljaju polazeći od sebe, a ne od nekih stranaka i njihovih lidera.
Što se tiče onih koji nam se predstavljaju, nije ni njima lako- Svi očekuju, pored uobičajenih predizbornih obećanja , da se izjasne o ratu u Ukrajini. Većina političkih aktera okleva da iznese jasan stav o događajima u Ukrajini, osim vladajuće koalicije, koja je morala po tom pitanju da se izjasni. Glavne poruke u predizbornim spotovima i poruke koje čujemo od glavnih aktera vlasti su mir i stabilnost, koje se direktno referišu na rat u Ukrajini. A opozicija ne iznosi previše jasan stav. Izuzetak je koalicija MORAMO, koja je dala jasnu podršku Ukrajini. Ostali se trude da na to pitanje izbegnu odgovor. Što bi stavljali zdrave prste među vrata.Za sada nema podataka o tome kako rat u Ukrajini utiče na opredeljenost birača, ali se pokazalo da su značajan faktor u političkoj orijentaciji – mediji. Nalazi CRTA-e pokazuju da birači, u odnosu na to koje medije konzumiraju, žive u „medijskim mehurima“. Oko 2/3 ispitanika reklo je da su glavni izvor informacija televizije, a više od trećine ima najviše poverenja u RTS. Gotovo polivina birača
ima poverenje u provladine medije, mnogo manji udeo, oko 17% ima u kritičke medije, a 12% ima poverenja i u jedne i u druge.
Iako je zvanično počela nedavno, predizborna kampanja je na Tviteru, Instagramu i drugim društvenim mrežama traje i mnogo pre toga. Utisak je da su poslednjih godina i političari i stranke shvatili koliko su ovi kanali komunikacije korišćeni među potencijalnim biračima, te se političke poruke sada ne viđaju samo u medijima, na šta su birači navikli.
Političke poruke na društvenim mrežama oslikavaju grčevitu borba političara za svaki glas. Ipak, poruke koje se odašilju putem interneta ne stižu nužno do svih glasača. Najčešće se preko društvenih mreža, stranke obraćaju mladima pretpostavljajući da ih oni najviše koriste , kao i da su često zapostavljena ciljna grupa u kampanji.
Što se tiče komunikacije i rasprave na društvenim mrežama ne postoji više normalan dijalog, sve se svodi na vređanje i međusobno pljuvanje, što govori da se mi ne menjamo, menjaju se samo tehnologije.
Sve u svemu jedno opšte šarenilo koje pokazuje političku nezrelost u svim segmentima – i među političarima, i među biračima. Političari ne leče boljke prethodnika, naprotiv neguju ih i uvećavaju, bez obzira što su nebulozne i glupe u predizbornoj kampanji. Neki kao da baš žele da sami sebe pokopaju. Narod je pomalo zbunjen jer nema jasnu sliku pred sobom. Oni koji su za vlast, znaju šta hoće i za koga će glasati. Oni, koji su protiv vlasti znaju jedino da su protiv, a za koga će od brojnih raspračanih i usitnjenih, sa imenima koja se ne pamte, i liderima „nikad čuo nisam” – glasati, sam Bog zna. U suštini, neće glasati za Vučića, i to je to.
Uostalom izbori su tu, pred vratima. U nedelju. Velike konvencije i predizborni skupovi neće mnogo pomoći, kao što nisu ni ranije.Svako od birača odavno ima u glavi za koga će i zašto će. Sve između je performans i trošenje para za badava. I u tome se, nažalost, nismo promenili.
31. mart
