„Krvavi put“ uz pesmu, Đurđevdan, pravo u Norvešku smrt. U svojoj knjizi, pisac i istoričar Knut Flovik Turasen, opisuje stradanje srpskih zarobljenika, za vreme Drugog svetskog rata u nacističkim logorima u Norveškoj.
Na krvavi put uz pesmu „Đurđevdan. U svojoj knjizi, pisac i istoričar Knut Flovik Turasen, opisuje stradanje srpskih zarobljenika, za vreme Drugog svetskog rata u nacističkim logorima u Norveškoj. Većina zarobljenika je ubijeno, dok oni koji su preživeli svedočili su o svom stradanju u nacističkim logorima smrti na severu Norveške.
Od 4.060 zatvorenika život je izgubilo njih 2.398. Oko 90 posto zatvorenika bili su Srbi. Smešteni po nacističkim logorima u krajnje nehumanim uslovima prolazili su kroz pravu golgotu. Najveći broj bio je između 18-30 godina. Najmlađi među njima bio je četrnaestogodišnji dečak Milivoje Pajić, sa Korduna, poslat je u smrt iz NDH, samo zato jer je bio Srbin, napisao je u svojoj knjizi, Knut Flovik Turasen.
Knjigu, sam napisao na osnovu priče Nikole Rokića, jednog od zatvorenika koji je preživeo i kasnije svedočio o ovom stradanju. Istoričari imaju odgovornost da nepristrasno prenesu činjenice u vezi stradanja srpskih zarobljenika u Norveškoj, za vreme Drugog svetskog rata, kaže Knut Turasen.
-Na koji način ste dolazili do izvornog istorijskog materijala i koliko je bilo teško razumeti dešavanja za vreme drugog svetskog rata u Srbiji-Jugoslaviji?
Moj cilj je bio da postavim sebe u vrlo složena dešavanja, za vreme Drugog svetskog rata na prostoru Balkana. Moram priznati da je to bio vrlo težak zadatak. Veliki deo Jugoslovenske istorije je politizovan, i to na takav način koji je trebao da popularizuje partizanski pokret odnosno Titovu Jugoslaviju.
-Koje bi ste detalje izdvojili kao neosnovane odnosno koji ne potkrepljuju činjenično stanje u vezi dešavanja iz tog perioda?
Neki Istoričari iz vremena komunističke Jugoslavije, predstavili su činjenice takvim da je recimo u tadašnjim logorima bilo sem Srba, i zarobljenika Hrvata, Muslimana i ostalih. Treba istaći da su se Hrvati i Muslimani javljali dobrovoljno za rad uz novčanu nadoknadu. General Mesissner je prilikom posete Zagrebu(NDH) dogovorio sa ustaškim maršalom Kveternikom da se on mora pobrinuti da što veći broj srpskih zatvorenika iz ustaških logora pošalje hitno u Norvešku.
-Po nekim izvorima možemo pronaći da su zarobljenici poslati u ratne logore na prinudni rad. Kakva su vaša saznanja na osnovu istraživanja koje ste sproveli?
Potreba za radnom snagom je bila velika, međutim operacija slanja srpskih zatvorenika imala je za cilj pogubljenje zarobljenih Srba. Nacisti su ovu operaciju nazvali operacija „Viking“, svi Srbi koji su nasilno dovedeni u Norvešku tada su ustvari poslati u smrt.
-U vašoj knjizi možemo pročitati da je veliki broj srpskih zarobljenika pripadao Jugoslovenskoj vojsci u Otadžbini (JVuO) pod komandom generala Mihailovića.
Knjigu sam pisao po kazivanju Nikole Rokića. Nikola je imao čin poručnika u četničkom pokretu pod komandom Dragoljuba Mihailovića. Međutim, posle Drugog svetskog rata svi pripadnici oslobodilačkog pokreta kao i srpski zarobljenici u Norveškoj, oslovljavani su pogrešno, dakle partizanima. Iz logora Botn je pobeglo devet zarobljenika. Njima se priključio i Stojan Bjelovuk koji je pobegao iz logora Hasselvik. Veliku pomoć pružilo im je norveško lokalno stanovništvo, tako da su se se domogli ŠVEDSKE i konačne slobode. Stigavši u Švedsku oni su se obratili Jugoslovenskoj Kraljevskoj komisiji u Stokholmu kako bi se stavili na raspolaganje Srpskom Kralju i Kraljevini Srbiji.
-Sa pesmom Đurđevdan u smrt. Na koji su način ustaše transportovali zarobljenike na krvavi put?
Jedna grupa zarobljenika koji su prisilno poslati u Norvešku, su bili Srbi iz Kozarskog kraja. Jedan od zarobljenika koji je preživeo logore smrti, je Žarko Vidović. Po njegovom svedočenju na Đurđevdan 1942. godine, ustaše su u Sarajevskom zatvoru otvorili vrata ćelija i pozvali Srbe rečima „Srbi, dođite da na proslavu Đurđevdana“ Zatim su nas ugurali u vagone koji su predviđeni za četrdeset ljudi. Bilo nas je preko dvesta u jednom vagonu. Stajali smo i jedva disali. U takvim okolnosti čuli su se jauci i pesma koju smo pevali „Đurđevdan je, a ja ne znam gde odlazim“ ne dugo zatim smo utihnuli… Za većinu je ovo bila poslednja pesma pred odlazak u smrt.
-Kako ocenjujete nameru norveškog režisera Kjetil Palmquist da sa svojim saradnicima snimi film o stradanju Srpskih zarobljenika u Norveškoj?
Mislim da svi nedužno stradali zaslužuju istinu. U prošlosti je bilo pokušaja da se ove činjenice prikriju, i da se upotrebe u političke svrhe, zato je od velikog značaja da postoji ovakva namera da se ekranizuje priča u vezi ovog događaja. Spreman sam da dam svoj doprinos u realizaciji ovog filma.
-Da li imate nameru da posetite Srbiju?
Ja sam u Srbiji i Republici Srpskoj vrlo često. Proveo sam šest meseci sa porodicom u Beogradu. Srpski narod je veoma gostoprimljiv i uvek se radujem dolasku u Srbiju.
-Da li bi ste na poziv udruženja Srba i Prijatelja „Mihajlo Pupin Viken Norge“ održali predavanje na temu stradanja Srba za vreme Drugog svetskog rata u Norveškoj?
Biće mi zadovoljstvo da budem gost udruženja „Srba i Prijatelja Mihajlo Pupin Viken Norge“. Predstavljanjem moje knjige „U Norvešku smrt“ koja je inače prevedena na srpski jezik, mogli bi smo razgovarati i razmeniti mišljenja.
-Trenutno se na norveškoj televiziji prikazuje dokumentarni serija „Frontkjempere“ Vi ste dali svoj doprinos u istorijskim smislu?
Serija prikazuje učešće jednog broja Norvežana, koji su dobrovoljno učestvovali na jednom ili drugom frontu u nemačkoj uniformi tokom Drugog svetskog rata.
-Napisali ste četrnaest knjiga, da li možemo očekivati uskoro vašu novu knjigu.
Stalno pišem. Potrudiću se da u budućnosti čitaoce obradujem novim delima.
Za sajt Srpska istorija intervju vodio Branko Dimeski
Izvor: Srpska istorija
Hvala gospodine Thorensen na vašoj objektivnosti i istini.Istini,sa velikim „I“.