Seča nekoliko stabala u centru grada, na trgu Kralja Milana, izazvala je ovih dana buru negodovanja građana Niša. Bez namere da konstatujem kako drveće u urbanoj sredini svima nama nije važno, zazvučalo je kao da nam je tih nekoliko stabala najvažnije od svega i da ćemo, posle njihovog uklanjanja, pocrkati.
Gradska vlast, u nastojanju da objasni ovaj potez, kaže da je „Plan uređenja Trga kralja Milana nasleđen i da grad nije mogao da menja već ugovorene obaveze”. Možemo mi da prihvatimo ovo objašnjenje, a i ne moramo. Isto nam se hvata. Stvar je u međusobnom razumevanju jedne i druge strane, bez neosnovanog optuživanja i sa dobrom namerom.
Ne verujem da vlast u Nišu hoće građanima da „uskrati” čist vazduh i da ide protivno njihovim intersima. To prosto nije ni normalno ni prirodno, uprkos postojećim netrpeljivostima pojedinaca u odnosu na ljude na vlasti. Logično razmišljanje, ipak, nije na odmet. Zarad opšteg dobra, rekla bih, ako svi želimo dobro gradu.
Gradu smo do pre par dana zamerali što kasni sa uređenjem centralnog gradskog trga. Sada, kada je uređenje počelo, zameramo što je počelo na način koji se nama ne dopada. A uređenja grada nije stvar dopadanja ili nedopadanja svakog pojedinca u njemu. Stvar je stručnih rešenja, zacrtanih programa i planova, u konačnom i para sa kojima se raspolaže za te namene. Te stoga naše želje treba da se uklope u „raspoložive resurse” što bi se reklo. Može nama, kao građanima, da padne na pamet da poželimo Trg Duomo u centru ali je to složićete se sa mnom, nemoguće. Ovo je Niš, nije Firenca.
Znam, neki od vas će sada reći kako skrećem s teme, kako je ovde reč o drveću koje proizvodi vazduh, o zaštiti životne sredine, o našem okruženju. Dobro. Ajmo onda malo na tu temu. Kriv je grad što je posekao tri stabla. A mi? Koliko smo mi krivi za uništavanje životne sredine oko nas. Drveća, parkova, travnatih površina ispred zgrada, ono malo zelenila koje imamo a svakodnevno ga utrpavamo smećem? Aaaaaa, pa to nije isto, reći ćete. Isto je, samo gledano iz drugog ugla, ugla objektivnog sagledavanja stvari u kojem sebe kao krivce isključujemo. A grad, koji daje pare za sve naše bahatosti, stavljamo na optuženičku klupu zbog jednog poteza, koji nam se nije dopao.
Ako, treba kritikovati grad ukoliko napravi neku grešku. Što onda ne prozborimo i o onome što je grad učinio, a što je benefit za sve nas. Što neko ne spomenu i ne poseja na društvenim mrežama da je grad prošle godine posadio 3 000 stabala belog jasena i četinara na svojoj teritoriji? Što ne reče da ćemo u Mokranjčevoj i Gornjomatejevačkoj ulici imati nove parkove zahvaljujući gradu? „Uhvati” li uopšte neko informaciju da je grad apliicirao kod Ministarstva za zaštitu životne sredine za sredstva kako bi kotlarnice velikih zagađivača na drvo i ugalj bile zamenjene kotlovima na gas? Da li smo registrovali informaciju da će grad davati subvencije za kotlove na pelet i subvencije za kupovinu bicikala u cilju smanjenja zagađenosti vazduha? O razgovorima sa „Jugorosgasom”, Gradskom toplanom i drugim subjektima, kako bi takse za priključivanje na gasovod bile niže, neću ni da govorim. To je visoka politika, koja nas kao građane ne zanima, ali koja je posao gradske vlasti zarad našeg dobra, kada je reč o čistijem vazduhu u Nišu i o životnoj sredini.
A mi se uhvatili za tri stabla, kao pijan za plot. Ja bih, da mogu, ova tri stabla vratila na Trg, baš da vidim koliko će nam posle toga biti bolje. A sve gore pomenuto batalila da radim, pa da i tada vidim šta će biti.
Još uvek, i posle toliko godina, nismo naučili da odvojimo važno od nevažnog, dobro od lošeg, belo od crnog. Još uvek nam je politikanstvo u krvi i hvatamo se najsitnije sitnice kako bi nekoga na vlasti ocrnili, jer je taj na vlasti po di foltu loš, nesposoban,
nikakav……Kada ćemo već jednom da uključimo taj naš mozak, da počnemo da razmišljamo, vagamo, procenjujemo – pa tek onda da sudimo? Ovako, kako se ponašamo, mi presuđujemo sami sebi. Da zanavek ostanemo povodljivi za tuđim mišljenjem, da ostrašćenost upravlja našim ponašanjem, i da tapkamo u mestu samo zato što ne umemo da mislimo. I budemo i dalje kukavice, koje se boje da će ih neko ocrniti zbog toga što bilo kome na vlasti kažu “bravo” za dobro učinjeno.
20.februar
