Brat i sestra Aleksandra i Veljko Aleksić učenici Elektrotehničke škole „Nikola Tesla“ u Nišu zajedničkim trudom napravili su robota koji sam dezinfikuje prostorije UV lampama. Klinci od 16 godina napravili robota! Pa šta, kažu neki. Grdno čudo, napravili robota. Drugi, opet, usmeravaju svoju pažnju ka Aleksandri i Veljku, poklanjaju im pažnju u medijima, pitaju, slikaju, interesuju se. Aleksandra i Veljko su ovih dana mnogo važni likovi. Dok nas sve to ne prođe, dok ne popunimo novinske stupce i emisije njima, a posle ćemo ih zaboraviti do neke nove prilike i nekog novog robota.
A to POSLE je mnogo važno, zato što od toga POSLE zavisi Aleksandrina i Veljkova, kao i budućnost mnogih drugih talentovanih klinaca. A njih je, nećete verovati, prs i pleva u ovoj našoj, od drugih, marginalizovanoj zemlji. Krenu entuzijastički sa nadom da će biti primećeni, uvaženi i da će moći u svojoj zemlji da pokažu šta znaju, umeju i mogu. Krenu, pa se zaustave kod prve prepreke na koju naiđu. A naiđu, uglavnom, na ignorisanje, na neprepoznavanje njihovih talenata, na neuvažavanje na račun nekih drugih, koji nisu talentovani, ali imaju bezrezervnu podršku važnih ljudi. Pa takvi napreduju, pa stižu do nezasluženih ciljeva, pa obavljaju važne poslove, u krajnjem i upravljaju našim sudbinama.
Razmisle klinci, batrgaju se i bore sa vetrenjačama, pa spakuju kofere i odu. Odu negde gde ih raširenih ruku dočekaju, ponude im stvari koje nisu mogli ni da sanjaju, gde grade sebe i svoj život onako kako su zamislili i želeli. Mi ih, uglavnom, na ovim prostoriuma posmatramo kroz negativnu prizmu, kao nekoga ko ne voli svoju zemlju, kao nekoga ko želi da pobegne samo zarad svog komoditeta, u krajnjem kao nekoga ko nije patriota.
Jesu li nostalgični, umemo da ih pitamo? I čudimo se kada kažu da nisu, da za tim nemaju potrebu jer im je dobro tamo gde jesu, jer su ostvarili sve što su želeli.
Ne tako davno neki su bacali drvlje i kamenje na glumicu Seku Sabljić koja se usudila da kaže „Domovina je tamo gde ti je dobro, a ne tamo gde su domaće sarmice“. Lomila su se koplja oko njene izjave, a toliko je tačna, da tačnija ne može biti.
Zato što svako teži ka nečem boljem, svako nastoji (posebno mladi ljudi) da svoj jedan jedini život izgradi po svojim merilima i bude zadovoljan njime. Jer, rezervni nema. I onda bude kriv jer nas je napustio, jer nam je okrenuo leđa, a mi smo ulagali u njegovo školovanje, omogućili mu sve i svašta, a on sa tim kapitalom pobegao. Jeste, tačno je da smo školovali mnogu decu, koja su otišla. Dobila su raznorazne diplome, koje mogu da urame i stave na zid, ili ih okače mačku o rep. A oni se nisu školovali da bi drugima pokazivali svoje diplome, i njima se hvalili. Školovali su se da ostvare sebe i rade ono što vole.
Znam puno primera ostvarenih mladih ljudi tamo negde u nekim drugim zemljama. Verujte mi, nisu nostalgični, ne pate mnogo za onim što su ostavili, naprotiv. Srećni su i zadovoljni što im je neko pružio šansu da se dokažu.
Možemo li da ih vratimo? Ne verujem. Prvo zbog toga što smo ih razočarali. Izneverili smo njihove poglede na svet, srušili im iluziju da radom i trudom može da se stigne do cilja, prevarili smo ih, pokazujući ih svetu i ponoseći se njima samo kada mi od toga imamo koristi. A kada pitaju, kada zamole, kada nešto zatraže……..e onda nas nigde nema.
Aleksandra i Veljko imaju samo po 16 godina. Srećni su ovih dana jer im je njihov robot Miroslav doneo popularnost, jer su u svim medijima, jer ih svi poznaju i kažu „svaka čast“ i „alal vera“. „Svaka čast“ i „alal vera“ se, međutim, ne mažu na leba i
od toga ne može da se živi. Posebno od toga ne može da se postane čovek. Na nama je da povučemo potez. Hoćemo li ih sačuvati, kako bi oni gradili nas, ili ćemo ih koliko sutra oprtuživati što ih nije briga za domaće sarmice.
29.januar
