Sve se može, kad se hoće. I kada se glava ne zabija u pesak, pognuta pred problemima.
A ima li većeg problema od saznanja da ne možeš ono što hoćeš, i da nisi kadra da uradiš stvari, koje ljudi oko tebe mogu. Tada si na raskrsnici: ili ćeš se u probleme utopiti, ili ćes se sa njima uhvatiti u koštac i pobediti ih.
U Nišu postoje osobe sa invaliditetom koje su pobedile, ne samo problem, već i sebe same. I uzdigle se do visina, koje ni zdrave osobe ne mogu da dosegnu.Čineći dobro sebi, ali i sličnima oko sebe.
Dragana Rodić je jedna od njih. Životnu prekretnicu je imala u 18-toj godini, kada je odlučila da živi. O njenom životu, više puta ispričanom, ne bismo, ali o rezultatima njenog rada svakako.
Nedavno je javnosti je predočila dva krupna projekta kojima se bavi:
,,Medijski pismeni- aktivni građani“ – projekat čiji je osnovni zadatak da se u medijski svet uključe osobe sa invaliditetom kroz različite radionice i projekte, kako bi ukazali na probleme sa kojima se svakodnevno susreću. Ima li ičeg korisnijeg za osobe sa invaliditetom od informacije koja može da dopre do svakog građanina, a koja običnog čoveka može da trgne, da ga natera da stavi prst na čelo i razmisli može li nešto da učini, kako bi promenio stvari. A može, definitivno svako može ponešto da doprinese kako bi se barijere u našim glavama razbile, i kako veliki broj osoba sa invaliditetom ne bi više bio nevidljiv za javnost.
“E- dokument i E-psiholog – aplikacija za brzu pomoć” – drugi je projekat, za čiju realizaciju je, takođe, “kriva” Dragana Rodić. U
nameri i želji da osobama sa invaliditetom, pred kojima stoje brojne prepreke, omogući da jednim klikom dođu do svih neophodnih dokumenata. Ili da imaju psihološku podršku dobrih stručnjaka.
Sve se može kad se hoće, kažem. Pa i da sebe pobediš, što je najteže. Kao novinar sam davno upoznala Draganu Rodić. I odmah, pri prvom susretu, prestala da na nju gledam kao na osobu sa invaliditetom. Zato što je tada meni, kao njenom gostu, “otrčala da skuva kafu” kako reče, i nastavila da se ponaša kao da ona kolica u kojima sedi ne postoje i da joj je sve, što ja smatram nemogućim – moguće.
U međuvremenu je Dragana Rodić postala supruga, i majka i zaposleni radnik na Univerzitetu u Nišu.Krupne stvari u životu svake žene, posebno žene poput nje, koja je suočena sa brojnim problemima. O iskušenjima u kojima je želela da se dokaže, poput skakanja s padobranom, neću ni da govorim. To su njene lične borbe u kojima je nastojala da se samoj sebi dokaže.
I tako godinama. A svih tih godina unazad Dragana Rodić je rasla, i izrasla u mentalno jaku osobu pred kojom nema nepremostivih teškoća. Ima samo brojnih izazova sa kojima se hvata u koštac i pobeđuje ih ko od šale.
Znam da sve osobe sa invaliditetom ne mogu da budu Dragana Rodić. Ali mogu da se uhvate u koštac sa svojom mukom i život žive punim plućima. Od njih zavisi, ne od života. Život ih je samo stavio na iskušenje.
18.decembar
