Korona je napravila haos od naših života, mada na prvi pogled to ne vidimo i ne primećujemo. Bilo nam je bitno da prestane policijski čas, da neko svira kraj i da pomislimo – gotovo je, završili smo i sa tom nevoljom. A nismo. Nevolja traje u svim segmentima života.
Broj zaraženih se povećava, čujemo ovih dana. Zasedao Krizni štab i doneo nove mere – obavezno nošenje maski u zatvorenom prostoru, distanca od najmanje jednog metra i oprez, oprez, oprez…..ako uopšte shvatamo šta to znači za svakog od nas pojedinačno. Neće biti sankcionisanja ove sedmice, ali ukoliko „ne budemo dobri”, odnosno ako se broj zaraženih povećava u narednom periodu, biće i kazni. Poznavajući nas, biće kazni.
S obzirom da je leto na pragu, a izolacija iza naših leđa (makar na papiru), mi se odmah upustismo u razmišljanja o putovanjima, letovanjima i svemu onome što smo tokom leta činili. Pa se odmah zaglavismo prvog dana na Grčkoj granici , jer su se objavljena pravila u hodu promenila. Pa jedva stigosmo u tu Grčku, a kako ćemo da se vratimo – o tom potom. Jer, takođe pročitah negde naslov: Nemojte da se iznenadite ako vas na Grčkoj plaži zatekne novo pravilo, da ne možete da se vratite nazad. Opa bato, pa i to je znači moguće.
Otvaraju se avionske linije prema ovde ili onde, a mi mislimo: super, sada ćemo odmah da poletimo, tamo gde smo naumili. A onda pročitaš u medijima priču iz vlastitog iskustva: Ako baš ne morate da letite, nemojte. Zašto? Pa zato što ćete možda biti prinuđeni da letite preko Male Krsne, odnosno preko nekih drugih gradova susednih zemalja, dok ne stignete na cilj. Pa em ste se izmrcvarili, em potrošili pare, em sebe izložili realnoj opasnosti da koronu dobijete “u letu”. Bez obzira na sve mere opreza i zaštite.
Izolacija prošla, policijski čas ukinut, a mi odlepili načisto. Veselja, žurke, utakmice, koncerti, okupljanja na javnim mestima. Prvo uz dozu podozrenja i opreznosti, a potom uz zaborav svega što je bilo, i bez straha da ponovo može da bude.
Ideš na utakmicu, ili bilo koji drugi događaj u gradu – eno, recimo Vidovdansku akademiju, 80% ljudi bez maski, sede jedni pored drugih, časkaju, pozdravljaju se, neki i grle…….a onda se vratiš, pa stavljaš masku ulazeći u banku, ili autobus, kao da virus baš tamo stanuje, i jedino tamo možeš da se zaraziš.
Ozbiljno mislim da smo smešni. Ponašamo se kao klinci koji se kriju od roditelja kako bi zapalili cigaretu. Pa puše, a ko bajagi ne puše. Tako i mi – kao pridržavamo se mera tamo gde moramo, tamo gde ne moramo baš nas briga. Pa izgleda kao da nije reč, prvenstveno, o našem zdravlju već o tuđem, pa i o tuđem da je valjalo bi da budemo odgovorniji.
Baš je sve drugačije, a mi se iz petnih žila trudimo da ne bude. Da nam život bude isti, kao što je bio, a ne može.
Zaboravili smo da su stvari o kojima govorim, one najjednostavnije posledice epidemije, vuku kao rep u našim životima. Zaboravili smo da su one druge, ekonomske posledice, mnogo razornije i dalekosežnije, i da će nas one tek lupiti u glavu. I neće nam biti nimalo lako, i nimalo jednostavno. O tome ćemo kad dođe vreme, i kad nas snađe. A mi volimo da se snalazimo tek pošto nas snađe.
U svakom slučaju namera mi je bila samo da nas podsetim na našu neozbiljnost u situaciji u kojoj smo se, ne svojom voljom, našli. Pa ako postoje stvari koje ne možemo da promenimo, jer ne zavise od nas – što barem ne menjamo one, koje možemo. Što ne promenimo malo sebe i ne ponašamo se ozbiljnije, bolje će biti i nama i čitavom društvu. Jer mi smo to društvo u kojem se epidemija razbuktava ili jenjava. Što nam je teško da nosimo te maske i vodimo računa o distanci, ko da će da se umre ako to uradimo. Što moramo ovog leta da putujemo u Grčku, Tursku, Italiju……ako ne moramo. Hoće li da bude kraj sveta, ukoliko se ne ispružimo na plaži. I što moramo baš sve naopačke od onoga što ne bi trebalo. Eto, to mi nije jasno, i to sam htela da pitam sve nas.
30.jun