Niška opozicija se sastala na okruglom stolu da razmeni mišljenja o predstojećim izborima. Da li ih treba bojkotovati, ili ne. U tome se baš i nisu složili, jedni su za, drugi protiv.
Bili su saglasni u konstataciji da je i pad Miloševićevog režima počeo na lokalu……što mu samo dođe kao evociranje uspomene na nešto, što se neće ponoviti garant. Iz mnogo razloga.
Prvo, opozicija koja je obarala Miloševića, u odnosu na današnju je bila kvantitativno u daleko boljem položaju. Mnogo je više stranaka tada učestvovalo na protestima, pa je svaka stranka ponaosob bila brojčanija…. ohoho…. u odnosu na današnju opoziciju. Pa je onda i kvalitativno bila bolja. U svojim redovima je imala ljude različitih profesija, ljude koji su zavređivali pažnju u javnosti i čija se reč poštovala.
Da ne govorimo o tome kako je ta, nekadašnja opozicija, uspela da okupi onolike građane na Trgu, i da ih tako okuplja svakodnevno puna tri meseca. Tadašnja opozicija je imala mnoge argumente u rukama, kojima je mogla da udara po vlasti. Pa je imala podršku iz inostranstva, jaku podršku da se ne lažemo, iako smo se tada lagali…..pa je uz pomoć te podrške ona mogla stalno nekim papirima da maše pred nosom tadašnje vlasti, ali i da ubedljivo deluje na građane. Imala je i svoje novinare, dosta njih, iako je stalno kukala i zapomagala da su mediji režimski. Svašta je tadašnja opozicija imala kao oružje za rušenje vlasti, i nije ni čudo da je vlast na kraju pala. Na način, koji Nova stranka u Nišu predlaže i danas, rekavši da „vlast SNS ima odlike terorista, a da se teroristi ne bojkotuju, već se protiv njih bori.“ Nova stranka, iako Nova, ima debelo borbeno iskustvo jer su je osnovali stari borci za demokratiju, koji dobro znaju borbene veštine u politici.
Današnja opozicija nema ama baš ništa od toga. Pošteno, da ne bude da mi ocenjujemo, nek se pogleda u ogledalo i vidi. Malo ih
je, mada u sopstvenim očima uvek deluju kao puno, koji bi mogli da naprave kritičnu masu i sruše vlast. Među njima nema onih, kojih je nekada bilo među opozicionarima, nekih mudrih i umnih glava. Postoje danas glave koje iskaču iz šablona, što ne znači da su pametne i mudre. Pa narod? Koliko naroda današnja opozicija može da okupi na ulici, videli smo na protestima koji su prekinuti sa objašnjenjem da će biti nastavljeni kroz okrugle stolove i tribine, kao što je ova. Zato što narod više ne izlazi na ulice, zato što ih je bilo malo, i zato što ih je bilo sramota. Budimo pošteni u priči.
Bojkot ili ne – šekspirovsko je pitanje koje opoziicija sebi postavlja. Jer “Koja je svrha učešća na izborima ako vam ne daju da pobedite” – tako odluku o bojkotu izbora pravdaju predstavnici niškog Saveza za Srbiju.
I u toj rečenici je sadržano sve. Opozicija bi da pobedi na izborima, ali ne zna kako, svesna činjenice da ni jedan argument – da je bolja od vlasti – nema. Čak nije kadra da napravi ni revoluciju na ulici, jer je nema u dovoljnom broju. Obrni okreni nezgodna pozicija : poginuće i na ulici i na izborima, šta god izabrala. Što bi rekao Bora Čorba „Rat je, nema šta da brineš, sigurno ćeš da pogineš“.
A trećeg nema. Da priznaš da nisi kadra, da si gori, da nisi dorastao protivniku…..Bože sačuvaj.
Biraš stoga opciju, makar se podvrgao i ruglu, da teraš dalje. Strah koči opoziciju. Opravdani strah, rekla bih. Ali ko joj je kriv, što se vata u kolo , kad ne zna da igra.
02.Novembar
