Agora psihoterapijski kabinet – VRŠNJAČKO NASILJE, JEDNA PERSPEKTIVA

Svedoci smo toga da je vršnjačko nasilje sve češće tema kojom se bave mediji, roditelji, ljudi koji rade sa decom od vrtića pa nadalje, psiholozi, pedagozi, sociolozi… I kad god čujem da se o tome priča ili da se o tome piše, postoji neka aura zbunjenosti kao da se sa tim susrećemo prvi put, kao da nam nije jasno šta se dešava, kao da nas iznenađuje ’surovost’ koju vidimo…

Nažalost nasilje među vršnjacima nije ništa novo i bilo ga je kad sam ja išla u školu, bilo ga je u školama mojih roditelja, bilo ga je u školama mojih baka i deka (a onda je rat uzeo primat pa su živeli u nasilju druge vrste…). I bilo ga je i ima ga među odraslima u vojsci, u studentskim domovima, u raznim vladinim i nevladinim organizacijama, u poslovnom okruženju, u politici… Hoću da kažem, vršnjačko nasilje je prilično uobičajeno u našem društvu, ne znam kako nas to iznova i iznova iznenađuje.

Ono što se promenilo je da je postalo vidljivije. Da sad nije dovoljno samo zlostavljati, nego to i snimiti, to pokazati, ’pohvaliti se’ predpostavljam… Dobiti lajkove, dislajkove, komentare, deljenja, postati vidljiv…

Da li je agresivno ponašanje isto što i vršnjačko nasilje?

Agresivno ponašanje se često poistovećuje sa vršnjačkim nasiljem, i oba se tretiraju na isti način. Međutim, među njima postoje značajne razlike i efikasno bavljenje ovim problemima zahteva dve suštinski različite strategije.

Agresivno ponašanje se dešava najčešće kao posledica slabe kontrole impulsa u situaciji u kojoj se neko oseća ugroženo, i često nema drugu strategiju za nošenje sa preplavljujućom ljutnom ili strahom. Dešava se između jednakih (nema razlike u moći i statusu), bez obzira na to ko je tu ili nije, bez obzira gde se nalaze i ko ih vidi. Vrlo je impulsivno. Može da ostane na jednom ispadu i da ne utiče značajno na odnos (na primer, dvoje dece se pobiju u školi danas i sutra kad se razljute sednu zajedno u klupu kao da  ništa nije bilo). Ali se dešava i to da se ponavlja i da odnos između ’agresora’ i ’žrtve’ nije moguć.

Vršnjačko nasilje, pod kojim podrazumevam bulling (jedan na jedan) i mobing (grupa na jednog ili na drugu grupu), je sakriveno, često je planirano, može ali ne mora uključivati agresivno ponašanje (poput vikanja, udaranja i slično). Uvek postoji razlika u moći između ’žrtve’ i ’nasilnika’, ovaj drugi je stariji/a, fizički jači/a, pametniji/a, uspešniji/a, bogatiji/a… Ovo se neće dešavati kada je tu neko ko je autoritet, dešavaće se u toaletima, po ćoškovima na odmorima, na putu do škole ili kuće.

Agresivno ponašanje među vršnjacima je manji problem od vršnjačkog nasilja. Međutim pošto je mnogo vidljivije stručni saradnici, nastavnici, roditelji se mnogo više bave agresivnim ponašanjem, nego vršnjačkim nasiljem. A onda u nekom trenutku vršnjačko nasilje ispliva, uglavnom kroz krajnje dramatične posledice, pokušaje samoubistava i samoubistava, viralne video snimke uznemiravajuće sadržine… i to nas, onako kolektivno, iznenadi i zbuni. Kako je uopšte moguće? Kako niko nije primetio? Šta smo mogli ili možemo da uradimo?

Da li postoji tip ličnosti nasilnika?

Iako kod dece ne govorimo o ličnosti jer je još uvek u formiranju, često čujemo konstatacije “on/a je takav/va, i tu nema pomoći.” U kontekstu vršnjačkog nasilja ovo nije tačno. Šta više često se dešava da dete koje je bilo “žrtva” (u prethodnoj školi na primer) ili je “žrtva” (u porodici na primer) u nekoj grupi, kada uđe u novu grupu postane “nasilnik”.

Takođe je česta zabluda, čini mi se, da je “nasilnik” po pravilu nekakav siledžija sa slabim uspehom u školi, dok se zanemaruje da to vrlo lako može biti najbolja ili najlepša učenica u odeljenju. Oni će sasvim sigurno imati različite strategije u sprovođenju nasilja. Ali nasilje je nasilje i ima devastirajuće efekte bez obzira na suptilnost strategije koja se koristi.

Znaci koji mogu da vam sugeriču da se nešto dešava Vašem detetu su generalno gledano promene u ponšanju, na primer povlačenje iz aktivnosti i odnosa, agresivnost prema mlađoj braći i sestarama, pad školskog uspeha, odbijanje da se ide u školu, promene u apetitu ili problemi sa spavanjem… Nijedna od ovih stvari nije naravno siguran znak da dete trpi nasilje, ali uvek ih treba posmatrati kao signal za razgovor i istraživanje toga šta se dešava.

Koje su strategije efikasne za prevazilaženje vršnjačkog nasilja?

Kod agresivnog ponašanja među vršnjacima intervencije su individualne, fokusirane samo na osobe koje su bile uključene u “okršaj”. I cilj bi trebalo da bude da se izgrade individualni kapaciteti, kod “nasilnika” da kanališe i komunicira svoju ljutnju ili strah na socijalno prihvatljiv način, a kod “žrtve” da prepozna znake kada da se skloni iz situacije, da potraži pomoć ili odgovori na način koji će da minimizira verovatnoću nasilja. Deca ove stvari uče po modelu od svojih roditelja, nastavnika i drugih značajnih odraslih, kroz bavljenje i razgovor o situacijama koje su bile izazovne i traženje alternativa, kroz školske i van školske  aktivnosti koje se bave izgradnjom ovih kapaciteta.

Vršnjačko nasilje u užem smislu (bulling i mobing) uvek obuhvata celu grupu i zahteva komplikovanije intervencije koje podrazumevaju rad sa tom grupom (odeljenjem, razredom, školom).

U smislu prevencije treba napraviti klimu koja nije pogodna za razvoj ovih fenomena. Potrebno je da postoji jasna struktura u kojoj se zna šta se sme, šta se ne sme i koje su posledice za jedno a šta za drugo, i te posledice se dosledno sprovode. Posledice, ne kazna. Potrebno je da je dozvoljeno da se u grupi slobodno priča o teškim stvarima i da se slobodno izrazi lično mišljenje, bez obzira da li se nekom sviđa ili ne. Potrebno je da postoji kontakt između svih, odnosno da niko nije izolovan (ne da se svi druže sa svima, ili da se zovu na rođendane, nego radije da su u kontaktu kroz aktivnosti, kroz timski rad i slično). Potrebno je da se autoriteti (učitelji,nastavnici, roditelji) ne bave okrivljivanjem bilo koga, da nemaju predrasude ili bar da ih budu svesni i kontrolišu da li ih i kako komuniciraju i da dosledno uvažavaju jedni druge i decu.

U smislu intervencije sa čitavom grupom u kojoj se dešava nasilje radi se na tome da se izgradi socijalna odgovornost. Kod “žrtve” odgovornost da potraži pomoć, sa jasnim smernicama kada, od koga, na koji način. Ono što je trenutno problem u ovoj oblasti je to što deca potraže pomoć od odraslih, ali je iz ovih ili onih razloga ne dobiju ili je dobiju na neadekvatan način. Kod “nasilnika” i njegovih/njenih “sledbenika” kapacitete da upotrebe svoju “moć” u korist čitave zajednice. Pre ovoga nasilje motra da bude jasno konfrontirano i posledice sprovedene. Kod “posmatrača” kapacitete da se kao grupa na dobar način uključe u situaciju i promene je.

A za sve nas je mislim krajnje vreme da prestanemo da se iznenađujemo i počnemo da se bavimo i da rešavamo ovaj problem kao sistem i kao društvo u svim odnosima, ali naročito u odnosu prema deci i odnosima među decom.