ŠTO DA NE KAŽEM – KLINIČKA SMRT FILMSKIH SUSRETA

Nagrade i vatromet ispreatili su i ovogodišnje, 54 Filmske susrete u Nišu. Publika i glumci srešće se ponovo iduće godine.

Nišlije su imale priliku, da posle glavne fešte, pogledaju i dokumentarce Kude je taj Niš i Poslednji filmski romantik.

Više dodeljenih nagrada koje su ustanovljene nekada davno i glumci su na njih navikli, i glavne nagrade koje razume se, svi željno očekuju. Gran pri „Naisa“ dobio je Tihomir Stanić. On je priznanje dodelio selu Rakita. Sergeju Trifunoviću je urućeen „Car Konstantin“, a „Caricu Teodoru“ dobila je Nataša Ninković za ulogu u filmu „Ajvar“.

I sve je bilo, kao što je uvek bivalo ranijih godina. Po protokolu i redom. A da li je baš? Pa, ne bi se moglo reći. Lično mi je zatvaranje susreta, i pored vatrometa, i pored nagrada i pored glumačkog performansa – delovalo usiljeno i izveštačeno. Nategnuto, što bi se reklo, kako bi Filmski susreti sačuvali onu nit, koja ih godinama unazad drži. Da budu drugačiji od ostalih festivala, da okupe glumce, da im uruče nagrade, da narod aplaudira i da glumci budu srećni što su tu.

Prvo je usiljeno delovao glumački performans u kojem su glumci pevali. I oni koji znaju, i koji ne znaju da pevaju. Pa da su barem odabrali neku lakšu i kraću pesmu, možda bi i drugačije zvučalo. Pevati Bebekovu pesmu koju samo Bebek može da iznese, dugačku po Bebekovom običaju – baš je bilo mučno za slušanje.

Drugo – obraćanje glumaca koji su se zahvaljivali za nagrade. Od glumaca se očekuje da nešto lepo, pametno, čak i duhovito kažu. Prozborili su običnim jezikom, neelokventno sročenim rečenicama, uz neizostavno mešanje politike tamo, gde joj mesto nije. Aman, mora li i ovde o politici? Mora li i na ovom mestu da se “udene” stranačka pripadnost ili nepripadnost? Što kvarite nešto, što je godinama bilo drugačije i gde smo se svi radovali što vas vidimo uživo posle filma? Bavite se politikom na nekom drugom mestu.

Treće – voditelji su bili “za desetku”. Barem da su uvežbali glumu čitanja teksta, a oni i to nisu. Pa su delovali ko đaci u glumačkoj sekciji, koji vežbaju za nastup. Ali će da uvežbaju. Ono dvoje nisu stigli da uvežbaju.

Četvrto –Tihomir Stanić, dobitnik Naise “priznanje posvetio Rakiti”, selu u kojem se meštani bore protiv izgradnje mini hidroelektrana. Kako im je to posvetio nagradu? Daće im dobijene pare, ili pravi sebi marketing? Evo, i ja meštanima sela Rakita posvećujem ovaj tekst. Nije kao Naisa, ali toliko mogu. Pa ni ja nisam Tihomir Stanić, ako ćemo baš.

Peto je – duša Filmskih susreta u Nišu. Nema je, brate, koliko god se svi upinjali da je drže u nosu. Svi se kao smeju, svi su kao srećni, publika kao oduševljena…..ali vidiš, osećaš ustvari, da nešto nedostaje. Nešto što te je nekada činilo srećnim, a ujedno i tužnim što se Filmski susreti završavaju i što je kraj toj divnoj manifestaciji u Nišu, koja naš grad jednom godišnje čini svetskim gradom.

Oprostite, ako sam nekoga uvredila svojim zapažanjima. Onaj ko nije licemer, razumeće o čemu govorim. Onaj, ko se trudi da se ponaša po ustaljenom šablonu, kako ne bi zatalasao i pokvario ugođaj Filmskih susreta, neće se složiti sa mnom. Svejedno. Svako ima parvo na svoje mišljenje. Posebno oni, koji pamte i neke druge Filmske susrete. E, upravo oni su tužni što su naši, niški Filmski susreti u kliničkoj smrti. Žive, a ko da nisu živi.

1.Septembar