Niš je, od sinoć, ponovo grad glumaca. Mesto na kojem se održava jedinstven, po mnogo čemu festival, glumačkih ostvarenja. Ove godine festival se održava 54-ti put. I mnogo, i malo. Zavisi iz kog ga ugla gledamo.
Mnogo za sećanja na sve prošle festivale, na početke i sve ono, što je bilo između. A bilo je mnogo toga. I mnogo više od običnog festivala. Festival je bio fešta, na kojoj se okupljaju glumci iz svih republika tadašnje SFRJ. I jedva čekaju da dođu u Niš, grad u kojem se osećaju kao carevi. Dočekani sa najvećim počastima, ispraćeni sa još većim, do sledećeg festivala koji su svi jedva čekali.
Niš je u to vreme bio prestonica kulture, filma bolje rečeno. I tada je nastao običaj da se glumcima predaju ključevi grada. Jer su zaista tih desetak dana u Nišu bili carevi, nesamo Tvrđave već I grada, zato što je sve u to vreme bilo podređeno njima, zato što su nišlije živele za ovaj festival. I mogle su da se sa glumcima sretnu – na ulici, u kafani, na susretu „Tačno u podne“ na terasi tadašnjeg Doma omladine. Mogli su da im pruže ruku, uzmu autogram,razmene koju reč, fotografišu se sa njima za uspomenu ili provedu veče u restoranu Doma mladih, u kojem su se svi jednako družili, igrali i pevali – i glumci i nišlije. U tome je bila čar Festivala glumačkih ostvarenja u Nišu.
Ostalo je samo „klanjanje“ na pozornici kada se festival završi, kada se uruče nagrade, kada se niška publika upinje da svojim prisustvom sačuva duh festivala, svoje festivalsko čedo koje se tu iznedrilo, i koje valja čuvati u šta god se, u međuvremenu, pretvorilo. A pretvorilo se u nešto, u šta smo se i svi mi pretvorili. U običaj bez duše, ali čuvan ljubomorno, jer je naš.
Na Filmskim susretima u Nišu su, u to doba, bili brojni novinari. Iz svih republika tadašnje Jugoslavije. Poznavali su se međusobno, družili i željno čekali susrete svake godine, kako bi
se družili tih nekoliko dana. Hrvatski novinari su nam uzvraćali gostoprimstvo na Pulskom festivalu, Festivalu filmskih ostvarenja. Novinari iz Srbije, čak i naši novinari Narodnih novina su svake godine odlazili u Pulu i odande izveštavali svakodnevno o festivalu, Radio Niš se direktno uključivao u festivalska događanja u Puli…….
Eh, kakvi su to dani bili. I kada ovo govorim, nemojte misliti da žalim za prošlošću, poput nekih jugonostalgičara. I da hoću, ko mnogi da kažem kako je sve nekada bilo bolje, a danas ništa ne valja. Taman posla. Vremena se menjaju, sa njima se menjaju i ovakvi događaji. I to treba razumeti, i prilagoditi se svim novinama koje vreme donosi.
Festival u Puli i dalje postoji, festival u Nišu takođe. Svaki za sebe, ali odvojeno. Kao da se ne poznaju, I kao da se nikada nisu ni poznavali. I ljudi više ne postoje, oni ljudi koji su se na takvim festivalima sretali. Počev od glumaca, reditelja, novinara, snimatelja…….pa sve do običnih ljudi koji su te festivale voleli, i bili sastavni deo njih. Ljudi su nestali…… to je ono, što je najtužnije. Kultura je dopustila da se na nju gleda kroz politiku i političare, da se o njoj sudi na osnovu suda formiranog u glavama nekih, koji su čoveku odavno rekli do viđenja, da se uništi sve što je godinama stvarano, i da u konaačnom postanemo i „kulturni neprijatelji“.
Festival glumačkih ostvarenja u Nišu je kulturni događaj vredan pažnje za naš grad. To je nesumnjivo. Niš je godinama po njemu prepoznatljiv, ali se ta prepoznatljivost svake godine sužava, granice joj se skupljaju, zatvara se nekako u čauru iz koje teško da može da izađe u skorije vreme. Ponosni smo na svoj festival, naravno da jesmo. Ali mi, ovde u Nišu. Nekada su na ovaj festival bili ponosni glumci i ljudi iz filmske industrije sa svih prostora – hrvatskih, makedonskih , slovenačkih, bosnaskohercegovačkih, crnogorskih. Zato što su svi oni tada dolazili na SVOJ festival, u SVOJ grad i družili se sa SVOJIMA. Sve je ostalo, možda je i bolje (ne bih ja sada o tome), ali duša festivala je umrla. A krivci za to su ljudi iz kulture, koji su dopustili da je mržnja političara pojede.
25.Avgust
