Gradski Portal 018 – 20.01.2019
Oduvek me je jako zanimalo zašto ne umemo da razgovaramo, zbog čega stalno spominjemo dijalog, a pojma nemamo šta je to, iz kojih razloga brkamo neistomišljenike i neprijatelje?
Godinama pokušavam da pronađem uzrok te naše manjkavosti, i ne polazi mi za rukom. Mi, na ovim prostorima, nemamo normalnu komunikaciju, ne znamo šta je to diskusija na određenu temu – posle koje nastavljaš da živiš i ponašaš se, kao i pre diskusije. Ljudski.
A u društvu u kom nema normalne komunikacije i diskusije, zamena postaje komunikacija zasnovana na mržnji, koja je stigla do najvišeg nivoa vlasti, zatrovala nam odnose i kontinuirano nam upropaštava živote. Govor mržnje došao je i do Skupštine. I kad te poruke, koje su nekad zaista jezive, slušamo ili čitatamo, dolazi do fenomena obesmišljavanja tog zla. Ljudi se smeju, jer zlo postaje banalno. Više nije strašno, postaje smešno – a upravo to je strašno.
Termin “govor mržnje” rodio se 1997 i učvrstio 2000-te godine, tokom velikih protesta. Veliko je razočaranje posle 2000. godine što je model vlasti u zemlji ostao nepromenjen, što su svi nastavili da se ponašaju isto, što mržnju nisu prekinuli, već nastavljaju da je neguju, čak bi se reklo brižljivije no nekada. Ljudi u vlasti ne podnose ljude iz opozicije, ljudi iz opozicije mrze ljude na vlasti. A zbog čega? Zato što različito misle, zbog toga što im stavovi nisu isti, ideje su im dijametralno suprotne. I zbog toga se mrze. Mržnju prenose i na članove svoje bliže I dalje porodice, na prijatelje, na bližnje. I prave dva tabora “mrzitelja” – do istrebljenja.
Je li ljubav za vlašću toliko jaka, da se do nje mora dolaziti mržnjom? Je li vlast (koja je prolazna) toliko važna, da ljubav prema njoj bez razmišljanja menjamo za mržnju? Jesmo li toliko postali “odljuđeni”, da večnost menjamo za prolaznost? A za sve su krivi – politika i političari.
Najgore u svemu tome je što se običan čovek, koji nema neku naročitu vajdu od vlasti, uvlači u ovu mrziteljsku priču, pa počne da mrzi ne znajući zašto i iz kog razloga. Utapa se u masu, i mrzi. Ponekad začuđujuće žestoko.
Zato, i kada protestvujemo, iz bilo kog razloga, mi mrzimo. Svi transparenti, sve poruke su nam ispunjene mržnjom. A novinari to obožavaju. Biraju one najžešće, prenose one najodvratnije i najpikantnije i, umesto da malo ugase požar, raspiruju vatru, šire je i usmeravaju narod ka putu do propasti. Ružno, odvratno I bolesno.
To ne znači da su svi političari zlo. Daleko od toga. Mnogi od njih, u ovako izgrađenom sistemu, nemaju šansu da svoje dobre ideje i namere sprovedu u delo. Jer, mrzitelji su uvek snažniji.
Opet se vraćam na nas, novinare. Što ne bismo narodu ponudili drugačije modele ponašanja? Što ne bismo (a možemo, kao nekakva sedma sila) pokušali da pružimo mogućnost da se sistem promeni? Što ne bismo pokušali sa pozitivnim vestima da prevaspitamo sve njih, koji gaje negativna osećanja? Što ne bismo na primerima iz života ( a ima ih koliko voliš) promovisali određenu vrstu pozitivnog ponašanja, umesto mržnje?
Mogli bismo, ali neko mora prvi da počne. Neko mora da načini prvi korak i oslušne efekte. I bude uporan u toj misiji. Pa neće biti
da se narod toliko iskvario da mu mržnja prija više od ljubavi, da mu je zlo draže od dobra?
Neko mora prvi da počne, rekoh. Jer mržnja je postala moda, kojoj smo se priklonili, iako nam uopšte dobro ne stoji.
20.januar
