Gradski Portal 018 – 20.10.2016
U vreme kada sam radio, tj. bio na studentskoj praksi na „NTV-u“, tadašnja urednica je imala praksu da me šalje na raznorazne događaje kako bi ispitala moje novinarske sposobnosti i pogodila žanr koji mi najviše leži. Jednog kišovitog dana u maju mesecu, nalik ovim oktobarskim, dobio sam zadatak ili „teren“, kako se to redakcijski kaže, da ispratim takmičenje u bacanju bumeranga, koje je organizovala Mašinska tehnička škola „15. maj“ u saradnji sa nekom inostranom ambasadom. Sećam se da sam se tada pitao na šta li će ličiti ovo i odakle uopšte nekome ideja za ovako nešto, jer ko još baca bumerange u Nišu i uopšte Srbiji, osim frizbija psima u čairskom parkiću, bumeranzi su za one kengurske države i Indijance. Tada sam prvi put i čuo za momka po imenu Jovan Milić.
Urednica mi je rekla da je između ostalog potrebno uzeti izjavu i od učenika pod ovim imenom. Nakon što smo razdrndanom, ljubičastom Ford Fiestom iz devedeset i neke godine stigli na parking srednje škole „15. maj“, snimatelj i ja smo se zaputili da nađemo organizatore tzv. „Boom Fest-a“. Čitava škola je tog dana bila uređena u duhu „Boom Fest-a“, vladala je neka praznična, bumerangasta atmosfera i škola je ličila na bumerang. Od đaka koji su obavljajli ulogu hostesa, dobili smo informaciju da odemo u svečanu salu, gde ćemo čuti ceremoniju otvaranja Festivala. Nakon što smo dovoljno pažnje skrenuli ulazeći pod punom opremom, kao da radimo dokumentarac iz prašume za Discovery, obratio nam se preko mikrofona i uglađeni momak sa crnim naočarima i u sakou, koji je u tom trenutku držao govor na bini, i rekao nešto poput: „Evo, stigli su i sa televizije, samo se vi smestite“. U tom trenutku mi nije bilo jasno koju funkciju ima taj momak. Nisam znao da li je neki sekretar, recitator ili tehnička podrška. Nakon završenog govora, koji je đavolski dobro održao, shvatio sam da je to ipak taj talentovani klinac, jedan od inicijatora i osnivača festivala bumeranga, onaj koga mi je urednica pomenula, i da nije Indijanac ili iz neke od kengurskih država. Momak je toliko bio poštovan u toj školi da sam kasnije u direktorovoj kancelariji, kada mi je davao izjavu, video i tablu sa njegovim imenom i prezimenom, koja se postavlja ispred učesnika tribine, na konferenciji za novinare i na sličnim događajima. Kasnije sam saznao da je Jovan Milić bio najbolji učenik ove škole u poslednjih 15 godina, pa je konferencijska tabla sa njegovim imenom u direktorovoj kancelariji dobila smisao. Izjava koju je dao za „NTV“ bila je toliko ozbiljna i stilski dobra, da su na njoj mogli da pozavide i direktori škola i drugih institucija. Nakon što smo domaćinski usluženi sokom, rakijice nije bilo za snimatelja, iz direktorske kancelarije, zajedno sa Jovanom zaputili smo se na džombastu livadu iza škole, gde se održava samo takmičenje, koje je bilo međunarodnog karaktera i jedinstveno na Balkanu. Gosti su tada bili Bugari, Rumuni i bumerangofili iz još kojih zemalja. Nakon što smo na bumerang terenu uzeli izjavu i od profesora Ivana Nogića, saosnivača ovog festivala i učeničke kompanije za proizvodnju bumeranga, oprobali smo se i snimatelj i ja u bacanju bumeranga i tiho se pokupili, žureći na sledeći „teren“, nadajući se da nas niko nije video kad smo bacali bumerange, mada smo podsvesno znali da je to bilo nemoguće.
Od tog dana su prošle dve i po godine. Jovana od tad nisam sreo, ali sam itekako čitao o njegovim uspesima na internetu i u novinama. Za to vreme Jovan je upisao Mašinski fakultet, student je druge godine inženjerskog menadžmenta, devojku ne znam da li je našao, nisam pitao, dobitnik je nagrade „11. januar“, „Svetosavske nagrade“, koja se dodeljuje za doprinos kvalitetnom obrazovanju i za razvoj naučnih dostignuća u oblasti obrazovanja i vaspitanja u Srbiji, kao i još po kojeg odlikovanja. O tome šta radi Jovan danas, čime se sve bavi, kakav je bio u detinjstvu, da li je ispunio svoja očekivanja i očekivanja roditelja, kao i to da li planira da napusti Srbiju u želji za boljim životom i poslom, saznajte iz razgovora koji sledi.
Jovane, na početku ovog razgovora pitao bih te nešto o tvom detinjstvu. Čime si se bavio kao osnovnoškolac i srednjoškolac, jesi li imao neki hobi, jesi li trenirao neki sport?
Kao i svaki osnovac imao sam i ja neke svoje hobije, ali to sport nikada nije bio (smeh). Nisam neki sportista. Sećam se da sam u osnovnoj školi voleo takozvanu bibliotečku sekciju i da je mnogo nas pomagalo rad školske biblioteke. Nekoliko puta smo organizovali i takozvane književne večeri. Što se tiče mene kao srednjoškolca, bilo je mnogo raznih hobija od preduzetništva, preko školskog časopisa pa do robotike.
Nesumnjivo je da si jedan od najmlađih ambasadora grada Niša. Sa nepunih 18 godina dobio si nagradu „11. januar“, najviše gradsko odlikovanje. Kako se osećaš povodom toga i osećaš li izvesnu dužnost da nastaviš sa promovisanjem svog grada?
Da, pa ja ne znam ni da li sam imao 18 godina kada sam dobio tu nagradu. Čini mi se da sam imao 16-17 godina. Svakako da mi znači ovo priznanje i doživotno ću biti zahvalan prof. Iliću što me je izabrao za laureata, naravno zahvalan sam i svojim drugarima koji su me tada predložili. Znate, dati nagradu jednom tihom srednjoškolcu je lepa stvar. Što se tiče odgovornosti, odgovornost je velika i nakon svečane dodele nagrada potrudio sam se da još više radim ne bih li opravdao ukazano poverenje. Nadam se da sam u toj misiji i uspeo.
f
U februaru ove godine uručena ti je i Svetosavska nagrada. Kakav je osećaj biti izabran među 17 od 264 kandidovana pojedinca i institucije?
Od početka svog obrazovanja u srednjoj školi, moram reći da sam imao podršku svojih profesora, ali i Ministarstva Prosvete. Lepo je to kada možete da se pohvalite dobrom saradnjom sa resornim Ministarstvom. Kada su me zvali iz Ministarstva jako sam se obradovao, pogotovu što ta Nagrada dolazi direktno iz Ministarstva. Ove godine je bilo rekordnih 264 kandidata, a biti jedan od laureata je velika čast i odgovornost, pogotovu što sam nagradu dobio kao jedini student.
Koliko nagrada si dobio do sad i koja su tvoja polja interesovanja? Čime se sve baviš?
Sada je nezahvalno da sam dajem odgovor na ovo pitanje, ali… Pored nabrojanih nagrada tu je nagrada Hello! Magazina za ličnost godine, Nagrada GO Crveni Krst, ali i puno nagrada sa raznih takmičenja iz istorije, robotike, preduzetništva, srpskog, mašinstva, informatike. Zapravo su mi ova školska takmičenja najdraža, svojim znojem sam zaradio te nagrade i osećaj je neverovatan. I kao student, dobio sam nagradu na takmičenju iz cirkularne ekonomije „Studentska Nagrada“.
Jesu li tvoji roditelji želeli da radiš ono čime se danas baviš ili su ti ipak predlagali neku drugu srednju školu, drugi fakultet, odlazak u inostranstvo možda?
Moji roditelji su mi oduvek bili podrška i znam kako im je teško bilo da odvajaju novac za brojna moja takmičarska putovanja, nadam se da im se to danas isplatilo. Roditelji mi nisu predlagali da odem u inostranstvo, ali svi drugi jesu, ali zainatio se Jovan da ostane u Srbiji, pa to je. Štaviše, bilo je u planu da studiram na stranom Univerzitetu, ali sam to odbio i upisao se na Mašinski Fakultet.
Jedan si od osnivača festivala bacanja bumeranga, pod nazivom“Boom fest“. Odakle ideja za tako nešto i kako ste uspeli da prerastete u međunarodni festival?
Tako je, evo već petu godinu za redom organizujemo festival „BOOM Fest“ i svake godine smo sve bolji u tome. Ideju smo dobili od profesora Ivana Nogića, koji je radio u Prvoj tehničkoj školi „Milutin Milanković“, koju sam i završio. Krenuli smo da izrađujemo bumerange, osnovali svoju učeničku kompaniju, a onda i jedinstven događaj na Balkanu – takmičenje u bacanju bumeranga. Od prošle godine imamo veliku podršku i Ambasade Australije, tako da je napredak ovog događaja očigledan.
Znatan deo srpskog stanovništva je čuo za tebe posle humanog akta koji si učinio kada si odlučio da 1000 evra osvojenih na takmičenju iz ekonomije podeliš siromašnoj deci. Šta te je inspirisalo na ovakav čin?
Pa da, iako nisam želeo da se čuje o tome, eto priča se proširila i dosta ljudi je čulo za nju. Samu ideju sam dobio od onog mudrog citata Majke Tereze, koja je rekla: „Ako ne možeš da nahraniš stotinu ljudi, nahrani barem jednog.“ i eto odlučio sam se da nagradu koju sam osvojio kao student, na takmičenju iz cirkularne ekonomije iskoristim u dalji razvoj obrazovanja. Ta akcija je bila moj skroman doprinos porodicama. Svi mi moramo da pomažemo svoje siromašne komšije, prijatelje, najlakše je da ih zaboravimo. Moja najveća nagrada su osmesi te dece koja su primila poklone.
Koji su tvoji planovi nakon završetka studija?
Svakako uspešan završetak studija. Onda, ne znam, gde životni put kaže, tu ću i ići. Do sada sam birao prave stvari, nadam se da ću i na dalje. Jedno je sigurno, ostanak u zemlji.
Jesi li dobio do sad neku ponudu za zaposlenje?
Jao da, još kao srednjoškolac sam dobijao poslovne ponude i to je lepo. Međutim, nijednu nisam prihvatio iz jednog prostog razloga, a to je da još uvek nisam dovoljno obrazovan za bilo kakvu odgovornu funkciju. Kada završim fakultet, možemo pričati o zaposlenju, ovako mogu raditi sezonske poslove, kao i svi studenti.
Jesi li razmišljao možda da osnuješ humanitarnu organizaciju?
Svakako da je u planu osnivanje fonda za mlade talente na području Niša. Cela ideja je proistekla sa Prvog foruma mladih naučnika, održanog u martu.
Nesumnjivo je da mnogi mladi treba da se ugledaju na tebe, te da si nekima i inspirativna ličnost. Koja je tvoja poruka mladima u Nišu i u Srbiji generalno?
Lepo je to čuti. Nemam mnogo šta da pametujem, imamo dobru omladinu željnu da radi i da nešto promeni. Samo neka poslušaju onu mudrust Tolstoja: „Velika je snaga u onoga čoveka koji ume da prećuti i onda kada ima pravo.“ Nekada mora i da se prećuti, a to će se sigurno nekada isplatiti, ako ne danas onda sutra, za godinu, dve…
Novinar: Milan Dojčinović
* Ova reportaža se realizuje u okviru projekta za ostvarivanje javnog interesa u oblasti javnog informisanja na teritoriji Grada Niša u 2016. godini. Projekat sufinansiraju Grad Niš i Uprava za kulturu Niša.
