Svakodnevno govorimo o maskama, o fizičkoj distanci, o merama koje treba da preduzimamo kako bi se zaštitili od zla koje se zove korona.
Neki sve to prihvataju bez pogovora, neki uz gunđanje, a neke baš briga za sve. Generalno gledano sve to jeste jako važno, ako hoćemo da sačuvamo zdravlje i živote, ali mi se čini da nije i najvažnije. Živote ćemo sačuvati, ali kakve.
Niko, ama baš niko ne progovara o drugim posledicama koje iza sebe ostavlja korona, a koje nam razaraju život.
Niko, pre nekoliko meseci, nije mogao ni da zamisli da će gradovi u Srbiji i svetu biti pusti. Da će, recimo u vreme poliicijskog časa, podsećati na avetinjske gradove iz filmova strave i užasa. Dobili smo, dakle, žuti karton od prirode. Opomenu da moramo da se menjamo, da učinimo nešto za sebe silom, ako već nismo hteli milom.
I mi činimo, ali sve ono što činimo čini i nas drugačijim, menjajući čitav svet. U ovom trenutku, možda, to i ne primećujemo, ali primećuje naša psiha. Registruje. Registuje našu udaljenost i otuđenost od ljudi. Nema okupljanja velikog broja ljudi, a nama je to uvek bilo najveće zadovoljstvo. Da napravimo rođendan, svadbu, bilo koju vrstu veselja na kome se okupimo, družimo i radujemo se. Pa nas ta radost drži jedno izvesno vreme.
Nema godišnjih odmora i odlazaka na more, ukoliko baš ne volimo avanture i rizike, put u nepoznato, sa kojeg ćemo se vratiti umorniji no što smo bili kada smo krenuli.
Nema velikih okupljanja na nama omiljenim mestima, u kafićima, kafanama – gde smo sedeli, ćaskali, družili se i, u zavisnosti od druženja, razmenjivali nežnosti. Kada ste poslednji put videli dvoje mladih koji se grle i ljube na ulici? Ako je nekima od nas to nekada i smetalo, sada nam nedostaje.
Kako da se obraduješ prijatelju koga sretneš na ulici, ako mu se ne baciš u zagrljaj i čvrsto ga stisneš. I izljubiš , razume se. Nestala je radost, nestankom mnogih navika koje smo voleli.
S druge strane strah. Strah od nepoznatog koji se zasniva na jednoj od konstatacija današnjice : „umro čovek od kovida, a bio je zdrav ko dren“. Dakle, koliko sutra i ja mogu da umrem od kovida, iako sam zdrav, pa imam oko sebe drage ljude……Bože, daleko bilo, ne smem ni da mislim. Potisneš ružnu misao u sebi, ali ona je tu, tinja u nekom ćošku i razara ti dušu.
Čitaš i slušaš vesti. Strašno. Kada je ovoliko njih, koje poznajem, umrlo – koliko ih je tek koje ne poznajem. Strah i jeza kako otvoriš oči, pa sve dok ih ne zatvoriš.
I to bi trebalo da se zove život. A svemu tome treba dodati i ostale probleme o kojima nismo uopšte razmišljali, preokupirani problemima maski, rukavica, alkohola i aspesola.
Ekonomija se srozava, u čitavom svetu, ne samo kod nas. Drugim rečima siromaštvo kuca na vrata. A mi nesrećnici, ionako siromašni godinama, treba da živimo još gore. Pa može li gore? Može, uvek može, ali o tome razmišljamo tek kada bude.
Recimo, mere ograničenja kretanja, kako bi se usporilo širenje pandemije, pogodile su 80% radnika u svetu. Procenjuje se da bi gotovo 200 miliona ljudi moglo da izgubi posao.
Kada se završi pandemija ustanoviće se da će institucije mnogih zemalja propasti. Da li je ova presuda objektivno pravedna, nije važno. Realnost je da svet neće biti isti posle virusa korona.
Na sličan način nadolaziće promene i u geopolitičkom poretku sveta. A geopolitičke promene će biti trajne. Najveća pretnja Americi i njenom poretku više neće biti terorističke grupe, već klimatske promene, pandemije i širenje nacionalizma i totalitarizma, kažu u Savetu za nacionalnu bezbednost SAD.
Kako god, i šta god – ali ništa neće biti isto kao pre. Ništa ni nalik onome, na šta smo navikli. Može i gore, rekoh. Može, a to je potvrđeno pravilo u mnogim situacijama. Zato mi se čini da smo u ovom trenutku od korone dobili žuti karton i da , koliko god nam promenila živote, može još. Ukoliko se ne opasuljimo i primimo k znanju opomenu koju smo dobili. I sačuvamo makar ono što imamo, jer i to možemo da nemamo. Svesni nismo, koliko nismo svesni situacije u kojoj smo. Naš bunt protiv maski i izolacije koju smo imali, samo je mačji kašalj u odnosu na sve, što bi moglo da nas snađe.
