Onlajn nastava je završena, a održana je iz svih predmeta uključujući i fizičko vaspitanje. Mada su mnogi postavili pitanje zašto i fizičko vaspitanje kada tu nema teorije, pokazalo se da su upravo ovi časovi bili od posebnog značaja i preko potrebni učenicima u vreme izolacije i policijskog časa kada su za vikend u domovima ostajali i po nekoliko dana.
Mladim organizmima koji su u razvoju mirovanje nije išlo na ruku, a vežbe koje su za njih pripremili profesori imale su višestruko dejstvo, ne samo na očuvanje fizičke kondicije već su na njih delovali i psihički. O tome govori profesor fizičkog vaspitanja u Gimnaziji „Svetozar Marković“ u Nišu Miljan Milenković.
„Učenicima smo u vreme onlajn nastave predložili vežbe snage i vežbe istezanja koje su mogli da rade u kući ili u holu stambene zgrade na stepeništu, a da svojim vežbanjem ne uznemiravaju druge“, kaže profesor Milenković.
„U trenutku kada je na snagu stupila vanredna situacija, kada su deca izašla iz škola, svi su na neki način bili prestravljeni jer su se sreli sa neprijateljem koji je nevidljiv, a koji je mogao da bude svuda. Psihološki trenutak je u tom trenutku bio jako bitan i naš zadatak je bio da ih na neki način oslobodimo straha koji su osetili“.
Čas fizičkog vaspitanja je tako, prema rečima Milenkovića, postao vreme za relaksaciju učenika.
„Vežbanje je za njih bilo neka vrsta antistresa.Na taj način su smanjivali tenziju i pritisak i relaksirali se. Često smo im na časovima fizičkog pustali i spotove sa muzikom terajući ih da uz tu muziku igraju, samo da ne razmišljaju o situaciji u kojoj su se našli, a to je bilo „sedi kući i ne radi ništa“. Naš zadatak je bio da ih motivišemo za vežbanje. Pustali smo im slajdove sa vežbama, nudili im nove vežbe, terali ih da budu aktivni. Deca su to prihvatila na odličan način, redovno su bili prisutni u vreme održavanja časova, a prve ocene koje ću im ja dati biće upravo ocene za način na koji su se prilagodili ovakvom načinu rada – na daljinu. Mada za mene to nije bila novina jer sam neko vreme radio u Americi u osnovnoj i srednjoj školi ali i na univerzitetu, gde je ovakav način rada sa decom već razrađen, za njih je to bila novina. Pokazali su i veliko poverenje i poštovanje, verovali su nama kao što smo i mi verovali njima“.
Prema rečima profesora Milenkovića deca su ispoštovala i savete koje su dobili u vezi ishrane, pa su i tom smislu časovi fizičkog vaspitanja bili presudni.
„U vreme mirovanja menja se i način ishrane, a deca su i to prihvatila baš onako kako smo im predlagali. Sa smanjenim intenzitetom kretanja menja se i prilagođava i način ishrane. Jednostavno, učili smo ih kako da se hrane, koliko kalorija da unesu, a da mogu da ih potroše uz određene vežbe koje smo im mi predlagali. U tom trenutku nastana jedinica kao takva nije igrala nikakvu ulogu i časove smo morali da prilagodimo datom trenutku. Sve ono što su u školi radili u grupi sada su radili individualno sa ciljem da „probudimo mišiće i telo“.
Milenković naglašava da je zadatak ovih časova bio i da se telo oslobodi psihičke napetosti.
„Deca su na taj način radila na sebi u svakom smislu te reči, i fizički i psihološki, da bi mogla da se vrate normalnim uslovima života. Sada smo izašli iz izolacije i sasvim lagano, zahvaljujući vežbama tokom onlajn nastave, mogu da se vrate svakodnevnim obavezama. Ona deca koja se bave sportom vratiće se svojim klubovima, a deca koja se ne bave sportom mogu da upražnjavaju trčanje pored Nišave, u niškim parkovima ili na drugim mestima. Doduše, i tokom izolacije u vreme kada su mogli da izađu iz stana oni su bili na svim ovim mestima i vežbali su. To me u prvi mah iznenadilo, a onda kod mene izazvalo zadovoljstvo jer smo uspeli da im promenimo svest u pogledu fizičkog vežbanja jer su shvatili da bez kretanja nema ništa. Vežbanjem oni sebi obezbeđuju zdrav život, a na taj način oni su korisni i društvu jer ne opterećuju sistem. Pokazali su da je njihova svest na visokom nivou“, zaključuje Milenković.
