Kina se gotovo vratila u uobičajen način funkcionisanja, nakon što su 8.aprila lišili izolacije i otvorili provinciju Hubej, u kojoj je epidemija i počela. Vuhan, grad koji je bio epicentar pažnje, danima unazad nema novoobolelih, a broj oporavljenih raste iz dana u dan. Kina ipak ima novoinficiranih pacijenata, ali gotovo svi oni su „uvezeni“ slučajevi iz zemalja koje su već sada nova žarišta bolesti i takvi pacijenti su strogom karantinu bez kontakta sa ostatkom stanovništva, započinje svoju priču mladi Nišlija Ilija Fonlamov (24) koji je bio u Kini u vreme izbijanja epidemije.
“ I upravo su to neke od mera koje važe za sve bez presedana, i kojima je Kina uspela da za svega dva meseca epidemiju vrati u okvire gotovo tek jedne provincije, sa tendencijom da se u celosti ugasi. Naime, iako je moj grad, primera radi, uveliko pun ljudi, vreve, šetača, sa otvorenim i posećenim restoranima, barovima, klubovima, parkovima, svega toga do gotovo pre mesec dana nije bilo. Blokovi zgrada, cela naselja, pa i pojedine ulice bile su zatvorene sa svojevrsnim crvenim šatorima pri ulazu u iste, gde dežura komisija sačinjena od uprave naselja i, često, lekara koja kontroliše svako neželjeno i nedozvoljeno ponašanje. A, nedozvoljeno ponašanje, u većoj ili manjoj meri, zavisno od samih provincija, bilo je kretanje bilo kakve vrste ”, objašnjava Ilija i dodaje:
“U kućama smo bili zatvoreni 24 časa i onda iznova, ukupno mesec i po dana koliko je izolacija trajala u mom gradu. Kako Kinezi svoju državu gotovo smatraju delom porodice, samoizolacija i disciplina je bila način da se zemlji oduži za borbu protov zaraze. Izlazak iz stana ili kuće bio je dozvoljen tek jednom, odabranom, članu domaćinstva i to jednom u tri dana i to sa valjanim razlogom, poput pomoći onemoćalim roditeljima koji ne žive sa vama. Sve je bilo regulisano tako da niko ne oseti posledice, ali odlaska do prodavnice, šetnje ljubimaca nije bilo”, priča ovak mladi Nišlija.
Dodaje da je Kina zemlja sa izvanredno organizovanim sistemom dostave hrane i namernica, koji je tokom vrhunca epidemije dobio na zamahu, pa su građani do svojih vrata dobijali apsolutno sve što nam je bilo neophodno. Samim tim niko nije gomilao namernice, niti je bilo izgovora kako bi se napustila kuća.
“I sve to donelo je rezultate, te je danas nošenje maski preporuka, ne imperativ. Ipak samosvest i disciplina, po kojoj su ljudi u Kini poznati izvagale su i te kakvu pobedu. Ipak teško mi je kada čitam vesti iz Srbije. Voleo bih da verujemo svojoj državi, i da shvatimo da to radimo zbog svih najmilijih, a zatim i zbog sebe. Kineski mediji iskazuju žalost nad nerazumevanjem Evropljana da samokontrola pobeđuje za nas, onda kada postane deo nas. Iako se često pominje da Kina strahuje od drugog talasa, život se u međuvremenu nastavio tamo gde je krajem januara stao. Mnogo nas očekuje pregršt obaveza, a gotovo je izvesno da odmora tokom leta neće biti, čime god se bavili”, kaže Ilija.
Takođe, zanimljivo je da je nakon predsednikovog apela za pomoć, Srbija postala i više nego popularna, i to preko noći, elektronski mediji su bili, i još uvek su, preplavljeni tekstovima o Srbiji, našoj kulturi, pojedinostima iz istorije, i sponama između Kine i naše zemlje.
„Da i u ovim teškim vremenima može biti nečeg lepog, govori činjenica da su Kinezi i više nego zainteresovani za posetu Srbiji kada sve ovo prođe, a i ja sam na svojoj koži osetio topla osećanja koja su kod mojih prijatelja naprosto buknula prema Srbiji, jer Kinezi jako cene odnos i poštovanje kakvo im je ukazano kada su upitani za pomoć sredinom marta”, zaključuje Ilija.
