Aktivisti pokreta „Odbranimo reke Stare planine“, blizanci Nikola i Nemanja Jovanović (33) iz Niša, ljubitelji prirode i fotografije, poveli su sa sobom grupu SKY RIDERS Niš, u obilazak jednog od najlepših mesta na Staroj planini – Vurnje.
Šta su sve preživeli i kakvom stazom došli do željenog cilja priča Nemanja Jovanović koji je i autor fotografija za sajt Srpska istorija.
“Stara planina je dokaz da raj na zemlji ipak postoji. U to smo se uverili nakon prvog odlaska u Topli do. Mesto gde je vreme stalo, a ljudi, životinje i priroda i dalje žive, bore se za očuvanje svojih reka, za slobodu i svoja prava protiv izgradnje MHE, kako bi pokoljenja posle nas uživala u ovim lepotama”, kaže Nemanja.
“Sve češće obilazimo Staru planinu, a naša skorašnja destinacija je upravo Topli Do i prelepa Vurnja – naziv dobila po gornjem vodopadu nalik na vurnju, furunu – pećnicu. Za nju smo saznali preko slika Milana Simonovića, čoveka koji kroz objektiv vidi Staru planinu kao drugu planetu što ona zasigurno i jeste”.
Upravo je Vurnja makrolokalitet, predeo koji je smešten u najvećoj divljini na Staroj planini, u kojem boravak deluje psihoterapeutski, a mnogi smatraju da je baš to mesto sa najvećim brojem zaštićenih biljnih i životijskih vrsta. Prošle godine smo je prvi put posetili u junu a uživanje nam je na pola puta prekinuo jak pljusak sa gradom i naterao da se vratimo, priča Nemanja.
“Sasvim slučajno smo na društvenim mrežama i profilu Ivice Golubovića, meštanina Toplod dola, ugledali sliku iz 2015 godine nekog novog vodopada iz Vurnje, poznatog samo njemu i njegovom prijatelju. U lov na novi vodopad Stare planine i Vurnju krenulo je nas 15 mladih entuzijasta, ljubitelja prirode „SKY RIDERS Niš“ ne znajući šta nas čeka u nepristupačnim predelima ove divljine. Krećemo se makadamom uz Javorsku reku oko 5 kilometara do mostića. Inače, ukupna dužina staze u oba smera je oko 23 kilometara”, dodaje Nemanja.
Na tom putu su sreli i Ivicu Golubovića po kome je vodopad i nazvan. I on je sa svojim prijateljima Snežanom i Nenadom Lazićem, tog dana krenuo do vodopada.
“Nailazimo na koprive koje u junu i julu mogu da narastu i do metar i po. Da podsetim da za Vurnju staza ne postoji! Dakle, samo iskustvo, intuicija i čista improvizacija”, kaže Nemanja.
“Ulazimo u dol i ovde magija počinje. Prve kaskade, slapovi, manji vodopadi, prelazak sa jedne na drugu stranu reke, penjanje uz vodopade. Kretali smo se malo sporije zbog veće grupe, pa smo rekli Lazićima i Ivici da nastave jer ćemo ih stići.Dolazimo do prvog račvanja i idemo levo uz Stilov dol. Tu nastaje prava avantura, borba sa granama, strmim i klizavim terenom a pomoć devojkama je bila više nego potrebna. Nakon kratke pauze iznad vodopada, gde smo se divili lepoti i miru koje ovo mesto nosi, vraćamo se do račvanja i nastavljamo pravo kroz Vurnju, gde nailazimo na veće vodopade i pravu prašumu. Netaknuta priroda je toliko bajkovita da se rečima ne može opisati”, nastavlja Nemanja.
Napokon dolaze do zadnjeg vodopada Vurnje.
“Hvatamo se za šta stignemo golim rukama i penjemo naviše uz konstantan odron ispod nas. Zbog nepristupačnog terena probijanje je išlo dosta sporo. Snaga i koncentracija ponestaju i razmišljamo o povratku jer ne znamo gde dalje, ali unutrašnji glas govori da nastavimo. Prolazimo visoko iznad reke, u jednom momentu zastajem, zanemim i viknem u sav glas: „Evo ga, našli smo ga !!!“.
Vodopad Ivičin skok se nalazi na nepristupačnom terenu, duboko skriven u prašumi. Sastavljen je od dva kraka, leve i desne strane sliva.
“U tom trenutku su sreća i uzbuđenje preplavili strah. Nikola oprezno silazi do ubedljivo najlepšeg i najnepristupačnijeg vodopada na Batskoj reci koji je sa pravom nazvan „Ivičin skok“ a ja odozgo pravim prvu fotografiju i pitam se: Bože, kako priroda ume da sakrije od očiju svih nas ovakav dragulj u pravoj divljini? Ako dobro zagledamo u stene, videćemo polovinu namrštenog ljudskog lica, što nam samo govori da moramo imati strahopoštovanje prema ovakvoj prirodi. Voda koja daje snagu!“
Sledi povratak koji ni malo nije lak kroz gustu šumu i preko litica.
“U jednom trenutku Nikola je našao nekakav klanac i drvo koje je pukom srećom baš tu palo, ali je visina bila prevelika, oko 10 metara. Pokušao je štapom da gurne drvo i približi ga, ali umalo nije pao u provaliju. Nakon toga je počeo da klizi kroz sipar i vikao „padam, padam“. Zgrabio sam ga za ruku tako jako i izvukao nagore istog trenutka. Zamenili smo se, on je držao uže a ja sam polako sišao do drveta, obgrlio ga rukama i nogama i spustio se niz klanac. Oprezno silazi i on, a onda dug spust kroz sipar do šume. Bili smo prašnjavi, crni, iscrpljeni, izgrebani, dehidrirani, fotoaparat je preživeo kao i mi. Zahvalili smo Bogu, oprali se i napili najčistije Staroplaninske vode. Ubrzanim tempom smo se vraćali kroz Vurnju i sustigli našu grupu kod mostića. Odmorili i nastavili do sela. Usput srećemo Gorana Petrovića iz Toplog dola sa kojim smo popričali o problemima sa kojim se selo bori”, kaže Nemanja i naglašava:
“Do ovog skrivenog dragulja ne preporučujemo nikome da idu sami bez nekog iskusnog vodiča koji poznaje taj teren jer je put veoma naporan i opasan po život, u to smo se i sami uverili. Na kraju mogu reći da smo imali čast i privilegiju da ugledamo kao nagradu ovo magično remek delo Staroplaninske prašume koje je videlo svega par ljudi”, zaključuje Nemanja.