Zabrana kretanja za starije od 65 godina zbog epidemije korona virusa ne pada teško Čedomiru Tasiću (86) iz niškog naselja „Nikola Tesla“ jer ne sedi „skrštenih ruku“ već je svakodnevno, „od jutra do mraka“, za šivaćom mašinom u svojoj kožuharskoj radionici u prizemlju porodične kuće.
Kaže da sa istim elanom kao i pre više od sedam decenija kada je krenuo da se bavi kožuharskim zanatom, i sada izrađuje kožuhe, jakne, bundice, šubare, patofne i ukrasne lisice.
Tasić je kazao da ga ne brine koliko će zabrana kretanja za starije da potraje jer ima dovoljno zaliha sirove kože tako da može nesmetano da radi, a hranom i svim ostalim što mu je neophodno za život snabdevaju ga sinovi, snaje i unuci.
„Potrebno mi je da što više robe proizvedem, kako bih spreman dočekao završetak epidemije. Pre nego što je uvedeno vanredno stanje zakupio sam prostor na šetalištu u Niškoj Banji za postavljanje tipske kućice za prodaju. Zato sada nastojim da što više proizvoda izradim jer ću tu imati stalnu prodaju“, rekao je Tasić.
On je takođe kazao da će po završetku epidemije nastaviti da svoje proizvode prodaje na etno izložbama i sajmovima širom Srbije, a nastaviće da sarađuje i s muzejima i kulturno-umetničkim društvima kojima su potrebni delovi narodne nošnje.
„Ima kupaca koji cene kvalitetan, ručno rađen domaći proizvod koji može da se nosi i po 15 godina i da pri tom ne popusti ‘ni milimetar’, a kožuhara u Srbiji od Dunava do Preševa više nema. Tu i tamo neko pokuša da nešto proizvede, ali od tih starih, iskusnih kožuhara samo sam ja ostao“, rekao je Tasić.
On je kazao da je kožuharskim zanatom počeo da se bavi kada je imao svega 12 godina, na nagovor oca koji je bio kožuhar.
„Kao jedan od najboljih đaka u rodnoj Gornjoj Vrežini (kod Niša) želeo sam da nastavim školovanje, međutim ‘sudbina je umešala prste’. Krenuo sam sa drugovima da upišem nižu gimnaziju u Nišu, ali bio je rat i naišli su nemački avioni. Uplašili smo se i vratili kućama. Otac me je sačekao rečima ‘šta ćeš tamo kad imamo dobar zanat i dobar vinograd? “ – pamti Tasić.
Za 74 godine, dodao je Tasić, koliko radi kao kožuhar nikada se nije pokajao što je izabrao zanat, a ne dalje školovanje.
„Radili smo sa ocem danonoćno u radnji, ali smo i dobro zarađivali. Prodavali smo robu i u Sloveniji, Makedoniji, Bosni. Puno smo radili, ali smo i dobro zarađivali. Posle rata bilo nezamislivo da svadba prođe bez naručivanja kožuha. Mladoženja je za taštu naručivao kožuh sa rukavima, a za strine i ujne bez rukava“, rekao je Tasić.
Deda Čeda ili Čeda kožuhar kako ga svi u u niškom kraju zovu, još nije našao nekoga ko bi ga nasledio u radnji.
Njegova dva sina i dva unuka se bave drugim poslovima, a nije uspeo da nađe ni nekoga ko bi došao na bespatnu obuku o prihvatio se kožuharskog zanata.
