autor: Srpska istorija/ Đorđe Bojanić
U predvečerje jednog od najvećih hrišćanskih praznika – VASKRSA skoro nečujno, bez velikog šuma, ostavljajući tek skromni zapis o sebi i svoju tananu želju da ga na putu do zvezda isprate čarobni zvuci „MARŠA NA DRINU“, nastanila se u nebesko plavetnilo jedna od najblistavijih zvezda srpske hirurgije.
Zvezda koja će ostati upamćena ne samo po svom umilnom liku i prekrasnom imenu , koje označava i milost i dragost, već i po svom JUNAČNOM srcu i najraskošnijem umeću svojih čarobnih ruku.
Otišao je dostojanstveno , muški, bez straha, čovek, koji je ceo svoj život posvetio vidanju rana unesrećenima, izgubljenima u sopstvenom bolu, vraćajući ih ne samo u život, već im vraćajući i delove tela za koje su mnogi od ranjenih i osakaćenih verovali da više nikada neće pripadati njima.
Taj čarobnjak nadčovečanskim naporima znao je da masira ljudsko srce, koje je u njegovim čarobnim rukama ponovo zaigralo u sred ratnih užasa svoj najlepši ples – ples koji se zvao PONOVO ROĐEN.
Dr Miodrag Lazić – Laza je „dobro razumeo svoga Gospoda, da onaj ko hoće Njemu da ugodi mora poput Njega biti sluga svima“.I dr Laza je zaista bio sluga svima, neprekidno i dan i noć, boreći se za svačiji novi osmeh , za svačiju suzu radosnicu.Tužno je što se pre vremena nastanio u grad Večnosti i što mnogi do njegovog odlaska u taj večiti grad nisu ni znali za njega. A oni koji su poznavali njegovo neustrašivo srce i njegove čarobne ruke, kao da nisu ni bili svesni njegovog raskošnog hirurškog i ljudskog umeća. A, ako su bili svesni zašto su ćutali, zašto se nisu javno ponosili tom LJUDINOM?
Srbija je, na žalost, oduvek bila prepuna ćutača. Zašto, pitam se? Ko nas je to naučio toj podmukloj veštini ćutanja, kada su ovakvi gorostasi bili u pitanju?
Dok su se neke države dičile svojim vrsnim hirurzima, poput Amerike, koja je imala čuvenog dr Majkla Debejkija, mi smo ćutali. Svi pamtimo kardiohirurga iz Južnoafričke Unije dr Kristijana Bernarda, koji je 1967.godine prvi presadio ljudske srce.
Ali malo nas je znalo za čarobne ruke dr Laze, koje je on, u paklu krvavog rata u BiH, zavukao u grudni koš svoga prijatelja i masirao mu srce dok ga nije vratio u život.
Uvek je nešto tuđe bilo predmet našeg divljenja. A svojih junaka kao da smo se uvek stideli ili smo ih namerno zidali u zid zaborava.
Setih se sada još jednog sjajnog niškog hirurga, čiji ratni dnevnik je Božijim proviđenjem spašen od plamenih jezika. Bio je to čuveni dr Mihailo Mika Petrovića, brigadni sanitetski general, prvi srpski hirurg, osnivač hirurškog odeljenja Vojne bolnice u Nišu, šef hirurškog odeljenja Prve poljske bolnice u Dragomancima iza prve linije Solunskog fronta,naučnik, pisac i profesor univerziteta.
Zahvaljujući dr Brani Dimitrijeviću, pokojnom profesoru Stomatološkog fakulteta u Beogradu, maksilofacijalnom hirurgu, ratni dnevnik dr Petrovića ugledao je svetlost dana. Dr Brana je dugo čitao i tumačio ratne beleške dr Petrovića i potom ih uobličio u sjajnu knjigu, koju je naslovio „U kontejneru“.
Bila mi je velika čast i zadovoljstvo da govorim o ovoj sjajnoj knjizi na njenoj promociji u Beogradu, kao član Sekcije za istoriju medicine Srpskog lekarskog društva, čiji je pok.dr Brana bio predsednik.
Poput dr Laze i dr Petrović je zbog ratnih dešavanja bio godinama odsutan od kuće.Supruga dr Petrovića Bosiljka – Bosa je tokom naših oslobodilačkih ratova bila sa njihovim ćerkicama u Nišu, a on SEDAM godina nije dolazio kući. Išao je bukvalno iz rata u rat: Prvi balkanski rat, Drugi balkanski rat i Prvi svetski rat.
I pored svih nedaća bio je kao i dr Laza strasni zaljubljenik u medicinu i hirurgiju, kojoj je zaveštao svoje srce. Srce dr Petrovića ugrađeno je u zid hirurške sale Glavne vojne bolnice u Beogradu, u Pasterovoj ulici, poznatoj kao stara Vojnomedicinskoj akademiji. Na urni, u koju je smešteno njegovo veliko srpsko srce pisalo je:
„Dr Petrović predao je dušu Bogu, telo srpskoj zemlji, a srce srpskoj medicini.“
Za mene, kao istraživača, a posebno kao Srpkinju, nema veće radosti nego kada otkrivam po arhivima i bibliotekama divne zaboravljene velike ljude, koji su nekada hodili malenom Srbijom.
I velika mi je radost da svoja saznanja delim sa svojim prijateljima istraživačima i piscima prof. Radmilom Tonković i prof.Đorđem Bojanićem, koji takođe godinama neumorno istražuju bogatu srpsku prošlost.
Zahvaljujući prof.Tonković naša javnost saznala je za prvog našeg pilota Tadiju Sondermajera, koji je neustrašivo branio nebo Srbije u Prvom svetskom ratu, a koji je do izlaska njene knjige o njemu bio potpuno nepoznat našoj javnosti. Zanimljivo je da je supruga pilota Tadije Sondermajera bila mlađa ćerka dr Petrovića Milica, a njegov otac dr Roman Sondermajer, saniteski pukovnik, bio je takođe vrstan hirurg za koga sam saznala pre mnogo godina na jednom predavanju u Srpskom lekarskom društvu u Beogradu.
Zorica Peleš, Đorđe Bojanić, Radmila Tonković.
A zahvaljujući neumornom Đorđu Bojaniću saznala sam i za divnog dr Miodraga Lazića iz teksta, koji je Đorđe objavio na svom sjajnom sajtu „Srpska istorija.“
Paleći ovu misaonu voštanicu, želim da se sećanje na veličanstvenog dr Lazu nikada ne uzida u zid zaborava i da njegova zvezda večno blista na raskošnom nebu srpske hirurgije.
NEKA MU JE VEČNA SLAVA I HVALA ZA SVU LJUBAV I ZA SVE RADOSTI KOJIMA JE ISPUNJAVAO SRCA SVOJIH PACIJENATA!
…
Piše, Zorica Peleš, publicista, naučni radnik i biograf prote Stevana Dimitrijevića.
DANAS JE DAN ŽALOSTI U SRPSKOM SARAJEVU!
prof. Radmila Tonković
Fizički nas je napustio divni sin srpskog naroda dr Miodrag Lazić, čovek dosledan i dostojan Hipokritove zakletve, div i gorostas i potomak junaka iz svete zemlje Nemanjića – sa junačke planine Ozren, kasnije vojnog pilota Lazića.
Sin elitnog pilota, Miodrag Lazić je rođen u Zemunu 31.maja 1955. godine, gde je i završio osnovnu školu, a zatim je otac oficir premešten u Niš. U tom gradu Lazić završava gimnaziju, a zatim u Beogradu studije medicine. Kao student, aktivno se bavi sportom – odbojkom i fudbalom.
Specijalizaciju iz hirurgije završava na VMA u Beogradu, u svojoj tridesetoj godini, i postaje jedan od najmlađih naših hirurga. Potom, godinu dana radi u Vojnoj bolnici u Nišu, a onda prelazi na nišku Hiruršku kliniku Kliničkog centra.
Osećajući ljubav prema rodnoj grudi i ljubav prema korenima, pritekao je u pomoć svom srpskom rodu, kada su počele da krvare njegove rane u strašnom ratu 90-ih godina prošlog veka na Baniji i Kordunu, a potom u Bosni i Hercegovini, jer su ga „bolele sve rane njegovog roda“, kako je pevao njegov zemljak čuveni Aleksa Šantić: „ Mene sve rane moga roda bole, i moja duša s njim pati i grca…». I patila je Lazićeva duša, zbog čega 1991. godine odlazi da kao hirurg pomogne Srpskom rodu na Baniju i Kordunu, gde ostaje celu godinu dana, a posle toga četiri godine leči i operiše borce i stanovnike na Sarajevskom ratištu.
U Srpsko Sarajevo sam danas pozvala telefonom moju koleginicu profesora srpskog jezika Gordanu Elez, koja mi je odmah sa suzama rekla:»Poznavala sam lično doktora Lazu i ne mogu da verujem da ga je od nas otrgao taj podmukli virus…on je bio zakletva našeg grada, spas naše Srpske države, hiljade ljudi je spasao i nikada nije bio ni umoran, ni setan, uvek veseo i spreman da pomogne. Operisao je ranjenike na livadi, Jeremiću je rukom ušao u grudi i masirao mrtvo srce i oživeo ga, sve je mogao i činio…on je bio čarobnjak i ne mogu i neću da verujem da ga više nema…» – zaplakala je i dalje nije mogla da govori…
Cela Republika Srpska tuguje i plače – njegovi voljeni Krajišnici, Srbi Sarajlije, sa kojima je napustio ovaj grad u strašnoj koloni živih i mrtvih, jer su sarajevski Srbi poneli sa sobom svoje mrtve ka Palama, Romaniji, Višegradu, ka voljenoj Srbiji…Ti hrabri Srbi su znali, da se nikada neće vratiti u svoj herojski branjen grad (otet u miru od svetskih srbomrzaca)i oduvek su znali, da ih u svemu može da spase jedino SRBIJA, iz čijeg herojskog i carskog grada Niša je došao i njihov spasitelj dr Miodrag Lazić i udahnjivao im život pune četiri godine, duboko preživljavajući s njima ratne strahote. Obavio je preko 3.500 teških operacija i hiljade drugih hirurških intervencija u ratnoj priručnoj bolnici «Žica-Blažuj» na Ilidži, gde je Međunarodni crveni krst zadivljujuće konstatovao «samo» 5% smrtnost u paklu zvanom Sarajevsko ratište. I sve je izdržao dr Lazić i vratio se u svoj voljeni Niš na mesto direktora Kliničkog centra, ali je od 1996. godine mogao da usni i spava samo jedan sat, nakon čega se redovno budio, pa opet spavao jedan sat…što je poneo kao posledicu ratnog sarajevskog pakla, strašnijeg od Danteovog sa devet krugova.
A onda…nalete nevidljivi neprijatelj i odnese na večni počinak nepobedivog doktora Lazu u večnost i legendu…I širom Republike Srpske i Republike Srbije ori se MARŠ NA DRINU, po Lazinoj poslednjoj želji, oplakuju ga obe Otadžbine kao što se plakalo za svim velikim srpskim vojskovođama.
A ja, ganuta i potresena do srca, do mozga, pitam – ZAŠTO o svim našim najumnijim i najhrabrijim i najveličanstvenijim ljudima-ljudinama saznajemo tek kada nas zauvek napuste…Ovaj čovek je bio NADčovek i branio je svoju Srbiju u nametnutom građanskom ratu u Bosni i Hercegovini, kada su mnogi mislili da je to daleko od njih…kada su bombe padale samo na Srbe u Republici Srpskoj, pa onda od istih NATO-neprijatelja bombe samo na Srbe u Srbiji…Znam, da je herojski Niš dobio još jednog u nizu svojih slavnih junaka i da će ovog humanistu i lekara proglasiti za heroja i njegovo junačko ljudsko delo uvrstiti i u udžbenike istorije, kao i njegov RATNI DNEVNIK, jer srpska deca moraju da pamte svoje najbolje sunarodnike – heroje. Orden «Svetog Save» je srpski patrijarh Pavle uručio čoveku i humanisti, jer se on kretao i živeo putevima SVETOSAVLJA!
Hvala Vam doktore Laziću za ljudskost, za hrabrost, za veličinu i herojsko delo u spasavanju roda srpskog!
Klanjam se pred Vašim likom – likom HEROJA i u ratu i u miru!
Amin!
Piše, prof. Radmila Tonković, prva žena – vazduhoplovni novinar i prva žena-vazduhoplovni urednik na Balkanu u časopisima – “Aeromagazin”, “Naša krila” i “Moma-Glasnik”, a kao spisatelj, novinar, publicista i prevodilac piše i objavljuje u mnogim časopisima u zemlji i inostranstvu i član je “Udruženja novinara Srbije” i “Međunarodnog Udruženja slovenskih novinara” i dobitnik je Diplome i Zlatne medalje Saveza novinara Rusije.
