Vladimir Jovanović (94), poslednji svedok bekstva zarobljenika iz nacističkog logora „12.februar“ u Nišu, sahranjen je na Vrežinskom groblju, a sa njim je otišlo i živo svedočenje na 12. februar 1942. godine, kada je iz ovog kazamata uspelo da pobegne 105 zatočenika, dok je njih 42 ostalo na logorskim žicama. Bilo je to prvo organizovano bekstvo iz nekog od nacističkih logora u Evropi. Vladimir je preminuo u noći između 11. i 12. februara i sa sobom odneo svedočanstvo o zločinima koji su počinjeni u niškom logoru, ali i u logoru na Banjaci i Mathauzenu.
Svake godine na dan obeležavanja proboja logora „12.februar“ Vladimir Jovanović bi odao poštu logarašima. Ove godine nije mogo da dođe i pokloni se njihovim senima, a nekako simbolično je otišao veče pre proboja logara. Slikovito je govorio o životu u logoru i postupanju nacista prema logorašima. Vladimir je niškom logoru proveo 42 dana, a bio je u nekoliko logara, u niškom, na Banjici i logor smrti u Mathauzenu.
„Kada smo doterani u logor iz sela Kravlja niko nije ništa govorio, niti pitao. Niko nas nije ni saslušavao. Svi smo očekivali nešto, šta niko nije znao. Imali smo prilike da gledamo kako izvode zarobljenike na streljanje. Svakog dana izvedu po nekoliko logoraša“, sećao se Vladimir Jovanović koji je 1944. boravio u niškom logoru, odakle je odveden na Banjicu, a odatle u Mathauzen.
Sećajući se dana provedenih u niškom logoru Vladimir Jovanović je govorio da su tu bile zatočene žene, deca i odrasli svih nacionalnosti, a povremeno i stranci.
“Nemci su ovde, posle formiranja logara, dovozili ljude različitih nacionalnosti sa svih strana”, govorio je Vladimir Jovanović. “Za vreme okupacije ovaj logor sa stalno punio i praznio. Kroz logor je prošlo preko 30.000 ljudi, a oko 10 .000 njih je streljano na Bubnju. Svakoga dana smo svi koji smo bili ovde očekivali istu sudbinu. Posebno smo, posle svega, bili ponosni na goloruke logoraše koji su jurišali na nemačke stražare i bodljikavu živu kojom je logor bio ograđen. Nažalost neki od njih su ostali na žicama”, kazivao je Jovanović sećajući se tih dana.
Živa su bila sećanja i na Logor Banjica gde je proveo mesec dana. Pričao je o tome kako su logoraše vodili na straljanje, kako su ih pripremali za internaciju. U nekim od svojih priča se seća i stražara koji im je kazao da će jednog dana biti prebačeni za Nemačku.
“Mislio sam tada da idem na prinudni rad, ali me je sačekao najozloglošeniji logor smrti – Mathauzen”, sećao se Vladimir Jovanović. Dodaje da su morali da rade i na temparuri koja je bila i 40 stepeni ispod nule bez hrane. Mnogi to nisu mogli da izdrže. Padali su iscrpljeni od gladi i umora. Muke kroz koje su prolazili prekratili bi sebi tako što su se hvatali za bodljikave žice ili su ih stražari ubijali.
Vladimir je preživeo sve starhote logaraškog života, a zajedno sa njim otišlo je poslednje živo sećenje na logor „12.februar“ u Nišu.
