U okviru 29. književne kolinije u Sićevu, žiri u sastavu Zvonko Karanović, Radosav Stojanović i Velibor Petković odlučio je da nagradu za celokupan doprinos srpskoj književnosti dodeli književniku iz Čačka, Vladanu Matijeviću.
Odluka je doneta jednoglasno, a nagrada će biti uručena laureatu tokom trajanja ovogodišnje Književne kolonije Sićevo, na svečanosti u Gradskoj kući u Nišu 20. septembra.
Žiri je pri izboru laureata uzeo u obzir dosadašnje laureate i pisce čije celokupno delo predstavlja izuzetan doprinos srpskoj književnosti, a još nisu ovenčani „Ramondom Serbikom“, što ih je dovelo do imena pisca čije je delo neosporno veliko, kako tvrde.
Proučavajući čitav Matijevićev opus žiri zaključuje da je „srećna sudbina srpske književnosti je što ima pisce poput Vladana Matijevića.“
„Nagrada „Ramonda Serbika“ samo je „besmrtni cvet u kruni“ priznanja za književno delo neprolazne vrednosti, a o ličnosti i stvaralačkom „vjeruju“ Vladana Matijevića najbolje svedoči njegova autorefleksija: „Umetničko stvaranje, pisanje posebno, nije sportsko takmičenje koje čoveka obavezuje na sve bolje rezultate. Da bi se od njega živelo mora se misliti na tiraže i objavljivati bar jednom godišnje. Ja to ne mogu. Živeo sam za pisanje, ali ne i od njega, i ne vidim kako bi se to moglo promeniti?! To je moja sudbina,“ navodi se u obrazloženju nagrade.
Rođen u Čačku 1962. godine, gde i danas živi i radi u Galeriji „Nadežda Petrović“, prve pesme objavio je osamdesetih godina u književnim časopisima. Prvu knjigu poezije „Ne remeteći rasulo“ objavio je 1991. godine i ona, po rečima autora, predstavlja prelomni trenutak da se potpuno posveti književnosti. Kratki roman „Van kontrole“ štampan je 1995. godine, a njegova nova verzija 2013. godine.
Za sada poslednju knjigu pesama „Samosvođenje“ objavio je 1999. godine, a zatim se u potpunosti posvetio proznom stvaralaštvu, gde je njegov doprinos srpskoj književnosti i najdragoceniji.
Za knjigu priča „Prilično mrtvi“ dobitnik je „Andrićeve nagrade“ za 2000. godinu. Za naredno delo, roman „Pisac izdaleka“ nagrađen je „Ninovom nagradom kritike“ za 2003. godinu. Ista knjiga zaslužila je još dve nagrade: „Zlatni hit liber“ i „Zlatni bestseler“ 2004. godine.
Romanom „Časovi radosti“ (2006) Matijević se predstavio u novom svetlu i pokazao kako savremena erotska književnost može da nadmaši klasičnu, o čemu se hvalospevima izjasnila francuska i španska književna kritika. Pisac se zatim okušao u pisanju drama, a rezultat su „Žilavi komadi“ objavljeni 2009. godine.
Povratak romanu doneo je „Vrlo malo svetlosti“ (2010), delo za koje je pobrao najviše nagrade:“Meša Selimović“, „Borisav Stanković“ i „Isidora Sekulić“. Istražujući žanrove, Matijević se okrenuo esejistici, a rezultat tog pristupa je knjiga „Memoari, amnezije“ (2012), nagrađena „Kočićevim perom“ i nagradom „Kočićeva knjiga“.
Priče objavljene pod naslovom „Pristaništa“ (2014) donele su mu dve značajne nagrade: „Stevan Sremac“ i „Danko Popović“. Pre tri godine Matijević je objavio roman „Susret pod neobičnim okolnostima“ (2016), a njegova književna radionica u budućnosti će čitaocima sigurno doneti nova, iznenađujuća „zadovoljstva u tekstu“.
