Pravni fakultet je završio sa prosečnom ocenom 9,76. Bavi se sportom i na sportskim terenima postiže izuzetne rezultate. Osvojač je mnogobrojnih medalja na državnim i međunarodnim sportskim takmičenjima, a ovih dana je ostavrio i svoj najveći cilj, zaposlio se sa diplomom koju je stakao na Pravnom fakultetu.
To je, ukratko, lična karta mladog Nišlije Stefana Stevanovića koji ima tek 25 godina. Od svojih vršnjaka se ne razlikuje ni po čemu, mada su mu, kada je imao samo dve godine zbog tumora amputirana oba oka.
To ga nije omelo da krene dalje, da završi osnovnu, potom srednju školu, Gimnaziju “Svetozar Marković” u Nišu, a potom svoj život upotpuni i oplemeni i sportom.
Kao mladić počeo je da se bavi atletikom. Na državnom prvenstvu u trci na 400 metara trčao je do zlata. Onda je počao da igra golbal i vrlo brzo postao kapiten u Golbal klubu “Nais”. Sada kada je dobio i radno mesto potpuno se osamostalio.
“Javio sam se na konkurs Kancelarije za mlade Grada Niša i primljen sam da radim kao pripravnik na poslovima unapređenja položaja mladih”, kaže Stefan.
“Znam koliko se teško danas dolazi do posla i zato sam presrećan što sam primljen baš ja. To mi puno znači kako bih se potpuno osamostalio”.
Stefan dodaje da je zadovoljan poslom koji radi, da su ga kolege prihvatile, a to mu puno pomaže da se privikne na novu sredinu.
“Posao nije težak is a zadovoljstvom obavljam sve zadatke. Presrećan sam i zbog toga”, kaže Stefan.
Ali dok nije stigao poziv za posao Stefan nije sedeo skrštenih ruku. Stalno je bio u potrazi za nekim radnim mestom. I tu je, kao i na sportskim terenima došla do izražaja njegova upornost.
“Kada sam završio osnovne akademske studije upisao sam master, ali nisam prestajao da tragam za poslom. Želeo sam da radim i pored toga što imam obaveze na fakultetu. Master studije su pri kraju, ostao mi je samo završni ispit, a onda ću upisati i doktorske studije. To mi je još jedan od ciljeva koje sam postavio sebi i ne želim da odustanem od toga”, kaže mladi Stefan.
Mada sada ima više obaveza jer pored fakulteta i učenja mora da obavi i svoje “radne” zadatke, Stefan ne odustaje od sporta, pa svaki slobodan trenutak koristi da trenira sa svojim saigračima u klubu. To znači da četiri puta nedeljno po nekoliko sati provede na golbal terenu.
Mada je od druge godine slep, Stefan se retko kada oslanja na druge. Samostalan je u svemu i po tome je bio poznat još kao srednjoškolac kada je iz svog rodnog mesta Šarlinca kod Doljevca svakodnevno autobusom putovao do Niša na nastavu i nazad.
“I sada sve obavljam sam. Sam odlazim na posao i to pešice, sam odlazim do ustanova i institucija gde završavam obaveze koje imam, ali to važi i za treninge. Odlično se snalazim i u kući i na ulici i to mo je dodatno ohrabrenje kada sebi postavljam nove ciljeve u životu”, objašnjava Stefan.
Dodaje da slepim obavezama jako važno da se uklone barijere koje postoje u gradu, da vozači budu savesniji kada parkiraju automobile i ostave dovoljno prostora za njihov prolaz, da trotoari imaju taktalne trake što olakšava kretanje slepim i slabovidim osobama.
“Najvažnije je da se osobe sa invaliditetom osamostale jer je to preduslov da osvare svoje ciljeve i da budu bliže ostalim osobama”, zaključuje Stefan.
