Naslovna ŠTO da ne KAŽEM ŠTO DA NE KAŽEM – PLIVAMO, I NE DAVIMO SE

ŠTO DA NE KAŽEM – PLIVAMO, I NE DAVIMO SE

0
PODELI

Nedostatak sna, više od 100 časova rada nedeljno, tretman od strane starijih bankara, mentalni i fizički stres… To su neke od zamerki mladih bankara na uslove rada u velikoj američkoj investicionoj banci „Goldman Saks”. Društvenim mrežama kruže rezultati internog istraživanja u ovoj američkoj banci, koje je sprovedeno među mladim analitičarima kompanije.

Istakli su da rade 95 sati nedeljno, da spavaju pet sati noću, da posle ponoći idu u krevet. “U jednom trenutku nisam jeo, tuširao se ili bavio bilo čim drugim osim što sam radio od jutra do ponoći”, naveo je jedan analitičar.

Čitam sve ovo i, da ne poverujete, uopšte se ne čudim. Ne čudim se jer su mnogi mladi, a bogami i stari ljudi na ovim našim prostorima, u sličnoj situaciji. Kažem sličnoj po radu i muci, ali ne sličnoj i po primanjima. Ovi mladi amerikaknci koji se žale na rad, ni u jednom segmentu ne navode koliko su za taj rad plaćeni. A ako radiš, treba adekvatno da budeš i nagrađen za rad. Sumnjam da nisu, ako ne adekvatno po njihovom mišljenju, ono svakako adekvatno po merilima u Srbiji, gde radiš kao konj, a plaćaju te na kašičicu.

Nemaju oni pojma, razmišljam čitajući sve ovo. Pa mi, bre, ovde radimo po čitav dan, a ne žalimo se. Mi ovde ne radimo, mi žongliramo. Što radiš tri posla, pita te neko? Pa zato što na kraju meseca treba da primiš platu kako bi preživeo (ne živeo, preživeo), pa ako ti ne plati jedan, plati ti drugi, ili treći……kako kad. Neki ti ponekad i nikada ne plate, ali i tu opciju imaš u vidu kada se upuštaš u “srpski biznis”. Progutaš, i teraš dalje. Ne praviš analize, ne žališ se nikome, ne kukaš. A i da hoćeš da se požališ, kome bi. Nema takovog koji će te razumeti. Čak i ako te razume, slegnuće nemoćno ramenima, jer i on je “zavisnik” od nekoga.

Da manemo starije, nego mladi, kako će mladi koji masovno rade na crno, sutra dobiti penziju? I to nikoga nije briga. Važno da se ovoga časa radi, da se ima za leba i s leba, a sutra……pa o tome ćemo razmišljati sutra. Sve u nadi da će sutra biti drugačije, a sutra se ređaju jedno za drugim, život prolazi i odlazi. Bez mogućnosti da ga popraviš i sa odsustvom želje da o njemu uopšte razmišljaš.

„Ne stignu da jedu, da spavaju, ne stignu da se okupaju i provedu” – kažu zaposleni u toj velikoj američkoj banci. Pazi bogati, ne stignu. Pa to je zato što ne umeju da se organizuju. Mi uvežbali, sve stignemo i sve možemo, iako to nije bio naš način života u nekim prošlim vremenima, koja slove kao loša, i koja smo zamenili današnjicom. Plivamo u vodi koja je mutna i nama još uvek nedovoljno poznata, ali plivamo. Ne davimo se. Radimo, jedemo, pijemo, kupamo se, a i za provod se nađe vreme.

I ne žalimo se, retko kada se žalimo. Nemamo kome, rekoh na početku. A i ne smemo, da ne bismo ukvarili postojeće. Snađe se ko kako zna i ume, i pliva. Ako neko i progovori o uslovima rada, progovori u internoj komunikaciji sa najbližima. Ne žvaće žvaku okolo, jer može o glavu da mu se obije. I ne priča o plati. Jer plata i nije plata. To je zakrpa, kako bi život opstao, i kako ne bismo propali načisto.

Šta da vam kažem, malo su mi smešni ovi momci koji se žale. Otužno smešni, jer nisu svesni da im je, ustvari, dobro. Tako smo se i mi žalili kada nam je bilo dobro, pa evo ti sada šta nas snađe u tom njihovom kapitalizmu. Sada se ne žalimo, ćutimo i trpimo. Poučeni iskustvom, znamo da od goreg ima i gore.

Dobro nam je, ko kaže da nije. Guramo nekako i ćutimo. Da ne čuje đavo.

23. jun

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde