Naslovna ŠTO da ne KAŽEM ŠTO DA NE KAŽEM – VRATITE NAM NAŠE ŽIVOTE

ŠTO DA NE KAŽEM – VRATITE NAM NAŠE ŽIVOTE

0
PODELI

Nije isto, rekla bih. Nije isto kao što je bilo na početku epidemije. Brojke rastu, ali raste i naša nervoza. Zbog neizvesnosti i poremećenog života. Zbog nečega što se događa, što je strašnije no što je bilo, a mi ne znamo kako da se ponašamo i šta da radimo. A je li stvarno strašnije, ili strašnije samo izgleda? Zbog načetih živaca, loših iskustava, zbog prevelikog medijskog rasipanja reči, i priča, i primera…..a sve to zapakovano u stravu, užas, crne dane, najgore trenutke, stravične prognoze…….

“Vratite nam naše živote”, slogan je berlinskih demonstranata protiv restriktivnih mera Vlade, koje policija juče nije mogla da rastera ni vodenim topovima. Čak su se, okupljajući se, oglušili na postojeće mere da stave maske i drže distancu. Iako većina Nemaca poštuje najnovije mere Vlade, kritičari tvrde da bi usvajanje novog Zakona dalo Vladi Nemačke prevelika ovlašćenja, da bi ugrozilo građaanska prava s obzirom da bi se mere donosile bez prethodnog odobrenja Bundestaga.

Naša Vlada još uvek zazire od krajnje restriktivnih mera. Dr Predrag Kon je juče rekao da nam policijski čas nije potreban budući da već u ovom času na ulicama Beograda nema puno ljudi. Valjda se uzeli u pamet, smatra.

Ministar Branko Ružić tvrdi da nema opasnosti po škole, i da nije neophodno prelaziti na onlajn nastavu. Zvuči optimistički, ali nama više ništa ne zvuči optimistički. Sve nam naopako. Kako, bre, najgori dan, a škole zaštićene. Nema logike.

Ubrzo potom eto ga i Krizni štab koji najavljuje u petak vanrednu sednicu i nove mere. Pročitaš sve lepo i vidiš da ničeg novog nema, samo bi valjalo da se mi uzmemo u pamet i sve propisano poštujemo do daske. Jesmo li kadra za tako nešto? Pa, dokazali smo da nismo. Al, ajd još jedared da probamo.

U Italiji je na snazi policijski čas, ali prema izveštajima medija , građana ima na ulici, a policajci gledaju kroz prste mnogima. I njima je dojadilo, i oni bi da im neko vrati njihove živote.

Uplašeni smo svi, ali sada pomalo i besni, kivni a ne znamo na koga, razočarani jer nam život prolazi, a mi stojimo. Pa em stojimo, em smo uplašeni, em iz mali milion razloga ne možemo da funkcionišemo kako valja i kako smo navikli. A informacije nam napravile papazjaniju u glavi. S jedne strane slušaš – ma nije opasno, lagano se pretvara u običan grip. A onda, s druge, čuješ – umro taj i taj, mlad čovek, na respiratoru je neko drugi…….. ma haos u glavama ljudi neće moći skoro da se dovede u red.

“Vratite nam naše živote” – kažu Nemci na protestu. Pa i mi to isto kažemo, ali ko nas čuje. I koga briga za naše živote. Danas svako o svom životu brine i za sebe se sekira, malo će ga zaboleti tuđa muka. Ne zato što je loš čovek, već zbog toga što mu je sopstvena muka ispunila svaku poru života. Da se razumemo, jednako kao što lekari tvrde da osim korone postoje i druge bolesti koje treba lečiti, i mi obični građani kažemo da osim straha od korone postoji i mali million muka sa kojima se svakodnevno rvemo i problema koji nam stoje na glavi.

Ako ništa drugo, sada barem vidimo koliko smo kukali na život, a nije trebalo. Možda nam je mnogo toga nedostajalo, ali smo imali svoje životne priče. Jesen, kada se polazi u školu i priprema zimnica, slave koje slavimo i družimo se međusobno, Nova godina, Božić, – kada potrošimo sve pare, ali ih s merak potrošimo, jer tako hoćemo i jer nam je tako lepo.

Svega toga sada nema i neće ga skoro biti, kako stvari stoje. A stoje loše po te naše živote, koje bismo da vratimo. Zato me ne čude ovi Nemci koji su skinuli maske i batalili distance, menjajući sve to za izgubljene živote.

18.Novembar

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde