Naslovna ŠTO da ne KAŽEM ŠTO DA NE KAŽEM – SVE ŠTO VREDI SKUPO KOŠTA

ŠTO DA NE KAŽEM – SVE ŠTO VREDI SKUPO KOŠTA

59
0
PODELI

Slušam jutros informaciju: Većina građana Srbije će ove godine letovati u Srbiji. Slušam koja nam sve mesta Turističke organizacija nude, i shvatam da za mnoga nisam ni čula, a kamoli da sam tamo bila. Prihvatam tu informaciju kao sasvim normalnu u postojećim okolnostima i nema bunta u meni. Mora se, a kada se mora nije teško.

A što uvek MORA DA SE MORA, kako bismo nešto prihvatili kao alternativu? Što, ponekad, ta alternativa ne može da bude izbor? Čini mi se zbog toga, što smo naučili da gledamo mnogo visoko, što su nam zacrtani ciljevi često nedostižni, ali se mi trudimo da ih dostignemo, što uvek želimo više od onoga što možemo i što smo objektivno kadra.

Svaki početak leta, svakog prosečnog Srbina, bio je ispunjen nervozom i opterećenjem kako otići na more. Kako doći do novca koji najčešće nemaš, do mesta koje obilaze drugi a ti nisi bio, kako letovati “ko gospodin, a ne paradajz turista”. Nabijemo sebi pritisak, obole nam živci, živimo pod stresom samo da tih desetak dana odletujemo ko ostali ljudi. Nikome ni na pamet ne pada da je odmor da se odmoriš, a ne proždereš sebe. I nikome na pamet ne pada da u takvim okolnostima izabere onu alternativu, koja je moguća.

Epa, ovoga puta mu je alternativa nametnuta, pa hteo ne hteo, mora da je prihvati. Da letuje u Srbiji, ili da letuje kod rođene kuće.

Čini mi se, na trenutke, da su mnogi od nas odahnuli. Super, neću da se maltretiram, opterećujem i trošim pare. Neću da se zadužujem i da letujem na kredit, koji ću otplaćivati do narednog letovanja. A da nije bilo korone, đavola bi tako bilo. Te stoga, onako skromno iz prikrajka, treba da joj budemo zahvalni. Rešila nam je jedan veliki problem.

Šalu na stranu, vreme je da se – u neprilikama poput ove – malo trgnemo i shvatimo ko smo, šta smo i kakve su nam mogućnosti. I da se trudimo da se protežemo naspram gubera, lakše nama, a lakše i guberu. Jer uvek može gore od onoga što jeste, govorila je moja baba. I stvarno može. Da nam je neko prošle godine rekao da ćemo umesto krema za sunčanje, suncobrana, naočara i šta ti ja znam šta još, kupovati maske, asepsol i alkohol i da će nam svejedno biti što ne idemo na more, ne znam šta bismo mu uradili. U najmanju ruku bismo rekli da je lud.

Pa jel može sada? Može. Sada razmišljamo o tome da se ne razbolimo, razmišljamo kako da se zaštitimo, kako da organizujemo sebe da nam bude dobro, iako po svim parametrima teško može da nam bude, i trudimo se da ostanemo čitavi u glavi. I to može. I što je najzanimljivije, ne žalimo se mnogo. Pomalo možda, onako reda radi. I guramo život ovakav kakav jeste, jer nismo u prilici da ga promenimo. Ne zavisi od nas. Postali smo, dakle, i mudri da ukapiramo ono što je vladika Nikolaj Velimirovič govorio.

Rekoh ja, negde na početku epidemije, da će od korone osim štete biti i vajde. Vratićemo se onome što jesmo, počećemo da uvažavamo one ljudske osobine i vrednosti, bićemo bolji ljudi. Ne ide svima to baš najbolje, ali se kreće. Pa ako se i polovina naroda promeni, od vajde je. Jer, onako kako smo bili zabrazdili, teško da bi od nas nešto bilo. Nesreća je u tome što ceh plaćamo debelo. Ljudiskim zdravljem i životima. Ali, možda je i to neka vrsta životne škole. Sve što vredi, skupo košta.

11.juli

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde