Naslovna ŠTO da ne KAŽEM ŠTO DA NE KAŽEM – NAROD OD NEVOLJE, ALI I OD POMOĆI

ŠTO DA NE KAŽEM – NAROD OD NEVOLJE, ALI I OD POMOĆI

70
0
PODELI

Mi smo narod, za koji se nevolje naprosto lepe. Nije moguće, razmišljam juče, da nemamo priliku ni vazduh da udahnemo od jedne, a snađe nas druga. Preživesmo nekako koronu, koja nas je snašla jer nismo mimo sveta……ako je pogodila svet, kako nas da preskoči. Taman izađosmo iz karantina, taman srce prestade da nam preskače od straha da nas ne snađe to zlo, kad eto ti ga novo – poplave. Još se, takoreći, nismo oporavili od prethodnih i sanirali štetu, evo ih ponovo i evo nove brige i trošenja para na nešto, što nije planirano. Jednako kao što smo pare trošili i u vreme epidemije za nešto, što nismo planirali.

Nama, ovde u Srbiji, nevolje dođu kao normalna pojava. Ne bismo umeli da živimo bez njih. I što je najgore na nevolje se naviknemo i funkcionišemo kao da je to normalno stanje.

Pa setite se samo epidemije i policijskog časa. Lepo sedimo u kući, ne izlazimo nigde, ne posećujemo nikoga, ne šetamo, ne družimo se…… i ništa nam ne fali. Povremeno progunđamo ponešto, ali sve u svemu, snalazimo se odlično u nevolji. Nestadoše nevolje, navikosmo se mi za par dana na novo stanje. I tako u krug. Koliko sutra bismo sedeli ponovo zatvoreni, i to bi opet bilo u redu.

Stignu poplave, požari…..potresemo se, saberemo očas, pomažemo jedni drugima i teramo dalje. Dobro u svemu je što smo u ovakvim situacijama, koliko god bili loši, ipak bolji no što mislimo da jesmo. Ovde kod nas, u Srbiji, oni koji pružaju ruku da pomognu, nikada nisu manjkali. Izrone u svakoj nevolji niotkuda i eto ih – da šiju maske, da dele pakete sirotinji, da pomognu na bilo koji način svakome, kome je pomoć potrebna. Koliko se je humanitarnih udruženja u vreme epidemije pojavilo, pomagalo, davalo sve od sebe da se nađe ljudima u nevolji, a da za njih nismo ni čuli. Radili su svoj posao u tišini, do sledeće prilike. A mogli su da sede i “da ih bude briga”, kao i mnoge druge, dok sve ne prođe.

Da se ne lažemo – i pružena ruka države u takvim okolnostima je vrlo izdašna. Niko ni o tome ne govori, a poređenja sa drugim zemljama u sličnoj nevolji govore da smo mi ohoho ispred njih. I da nam na tome pozavide.

Jesmo narod od nevolje, ali smo i narod od pomoći. Ne valja nam jedino to što sebe ne vidimo kao takve. Što ne vidimo dobro u nama, okupirani pronalaženjem onoga što je loše.

Evo sada poplave, kao još jedna u nizu nevolja. Premijerka Srbije Ana Brnabić se je, odmah po proglašenju vanrednog stanja, našla na mnogim poplavljenim područjima i obećala pomoć. Koja će stići, u to sam uverena, jer je i prilikom ranijih poplava sve što je obećano stiglo. Samo što mi to ne registrujemo, nama to nije zanimljivo. Nama je zanimljiva samo nevolja, stradali u nevolji, nas interesuje samo problem, ne i rešavanje problema. Što nije dobro, nije dobro za nas kao narod.

Mnogo toga je, pored pomenutih, svakodnevna nevolja u životu građana Srbije. Neke se reše, druge ostanu nerešene. Iz bilo kojih razloga. Mi, naravno, govorimo isključivo o nerešenim. I pljujemo po svemu, svačemu i svakome. Opet, kažem, ne praveći poređenja sa drugim državama koje, iako bogate, imaju takođe probleme. I nije ih baš mnogo briga za običnog čoveka sa problemima. Uzmimo, na primer SAD, gde se je čovek u vreme epidemije korona posmatrao kao brojka, kao stvar. Ne kao čovek, kako to biva u Srbiji. I niko nije upro prst u tu državu zbog nehumanih gestova, zato što sama nije uprla prst u sebe. Sebe uzdiže do nebesa, pa je tako i drugi oko nje vide.

Vraćam se na početak priče. Srbija jeste zemlja sa puno nevolja. Ali Srbija je i zemlja sa puno dobrih, sposobnih, pametnih, humanih ljudi kojima treba sama da se ponosi, kako bi je i drugi poštovali. Jer da nismo takvi, nikada nevolje ne bismo uspeli da prebrodimo. A nama polazi za rukom, zbog nas samih,onakvih kakvi jesmo. Jedina falinka je što nismo svesni da smo ljudi vredni pažnje.

25.jun

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde