Naslovna ŠTO da ne KAŽEM ŠTO DA NE KAŽEM – POSTIZBORNA TIŠINA

ŠTO DA NE KAŽEM – POSTIZBORNA TIŠINA

70
0
PODELI

Je li ovo postizborna tišina, šta li je, tek drugog dana od izbora o izborima niko više i ne govori. Bili su u nedelju, 21 juna, objavljeni rezultati – i gotovo. Ko da ništa nije bilo i ko da – posle onolike halabuke u predizbornom periodu – niko sada ne misli da se nešto značajno dogodilo.

A dogodilo se, nema dileme. Bili su izbori, treći po redu redovni u proteklih 30 godina. Preostalih 8 su bili vanredni. Birali smo poslanike za republicki, gradske i opstinske parlamente. Ljude koji će nas u naredne 4 godine predstavljati i zastupati naše, građanske, interese. Dakle, važni su, kako da nisu.

Višemesečna politička galama oko ovih izbora splasnula je kao mehur od sapunice. Ko da nema nezadovoljnih, ko da svi misle da je baš tako trebalo, ko da nikoga više nije briga za narod i njegove interese. Jer, odmah posle izbora neki rekoše da rezultati ne odražavaju volju srpskog naroda. Rekoše – pa ućutaše.

Sećam se svih ranijih izbora i perioda posle njih, u kome su pljuštale kritike, optužbe, sumnje, prebacivanja , upućena na adresu onih koji su vlast osvojili. Sada ništa. Tišina. Pa se pitam: da li tišina odražava nezadovoljstvo dela naroda, ili tišina ukazuje na doživljenu sramotu pojedinih stranaka koje su se busale u grudi, a sada shvatile da iza sebe nemaju biračko telo, nemaju nikoga ko bi podržao njihovo osvajanje makar delića vlasti.

Kažem delića vlasti jer mnoge , uslovno rečeno političke snage u Srbiji, nisu preskočile ni cenzus koji je ovoga puta umesto 5, bio 3%. Ma neki se spustili i ispod jedinice, što je veoma tužno, imajući u vidu broj izgovorenih reči pre 21 juna i obećanja koja su davali narodu.

Ni vladajuća stranka, sa trijumfalnom pobedom nije bila euforična (ako isključimo izborno veče) i nije pokazivala preveliko oduševljenje “praveći se važna” što bi rekao naš narod. Pobedila, pa pobedila – stiče se utisak da je baš tako nešto i očekivala.

Predsednik Aleksandar Vučić nije stigao ni “hvala” da kaže na upućene čestitke, a eno ga već po belom svetu i u susretu sa važnim državnicima, koji odlučuju o sudbini naše zemlje.

Čuje se, tu i tamo poneki komentar: “ma ovo nije dobro, nije u redu da jedna stranka vlada državom i da nema opozicije u parlamentu”. Valjalo bi, svakako bi valjalo da ima opozicije, da postoji onaj ko će kritikovati vlast kako bi imala meru u potezima koje vuče i ponašanju koje je odlikuje. Ali ko da joj bude ta mera?

Odlazi Šešelj, Obradović, Živković, Čomić, Tepić, Radulović……. ljudi koji su u prošlom sazivu bili ta neka mera. Ako jesu. Jer, ako se prisetimo, svi su bili pre kritizeri, nego kritičari. Zato što konstruktivna opozicija na ovim prostorima nikada nije postojala, a teško i da će u ovakvom odnosu snaga i sa potencijalima, kojima opozicija trenutno raspolaže.

Malo su dosadni ovi izbori bili, a i ovaj postizborni period je dosadan. Niko ne viče kako su mu pokradeni glasovi, kako mu je uskraćeno ovo ili ono, kako bi on bio bolji da je na mestu vladajuće partije i Vučića, ali eto Vučić je imao pare pa napravio kampanju, a oni nisu imali, pa nisu ni mogli da se preporuče javnosti. Niko ne viče kao ranije, a kako i da viče. Na ranijim izborima je razlika izmešu opozicije i vlasti bila po nekoliko procenata u dobijenim glasovima, a sada razlika ide i do 60 i kusur posto. Nema šta da se viče, i nema šta da se kaže.

Vreme preispitivanja je i na jednom i na drugom političkom akteru. Opozicija da se preispita šta joj se to dogodilo zbog čega je toliko slaba, šta je uzrokovalo njen neuspeh i šta bi joj valjalo činiti u naredne 4 godine kako bi zaista mogla da bude opozicija na nekim novim izborima.

I vlasti nije lako, ako ste mislili da jeste. Sa onoliko osvojenih glasova raste i njena odgovornost prema svima koji su zaokružili broj 1 na izborima u nedelju, ali i prema svim građanima Srbije. Njena, i samo njena odgovornost, koju ne može da svali na nekog drugog. Na domaćem i međunarodnom planu. Biće njoj gusto u narednom periodu, ne treba joj mnogo zavideti. Osim započetih poslova, koje ima priliku da zvarši, postoje i nerešena pitanja koja joj mogu doći glave.

Stoga bi, opozicija, da je pametna mogla da se prekrsti i kaže: hvala Bogu što je ovako, kako je. I da čeka neki svoj trenutak u kojem će prikupiti snagu, ali i pridobiti poverenje naroda da glasa za nju. Ima ova današnja opozicija još jedan, veoma težak posao – da ubedi narod da vlast u Srbiji za Srbiju ništa nije uradila, i da je loša, pa bi je trebalo menjati. Taj zadatak je, nekako, i najteži. Zato, imam utisak, opozicija ćuti. Nema keca u rukavu, a i varanje na kartama joj baš ne ide od ruke ovoga puta. Sve karte su u rukama onoga, preko puta nje.

24.jun

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde