Naslovna ŠTO da ne KAŽEM ŠTO DA NE KAŽEM – NIŠTA VIŠE NEĆE BITI ISTO KAO PRE

ŠTO DA NE KAŽEM – NIŠTA VIŠE NEĆE BITI ISTO KAO PRE

51
1
PODELI

“Ništa više neće biti isto kao pre” – ponovili su epidemiolozi bezbroj puta, upozoravajući nas na opasnost od povratka koronavirusa, dok smo mi osluškivali na jedno uvo, željno očekujući samo kraj izolacije i ograničenja na koje nismo navikli. I dođe taj kraj, ali izgleda da ipak nije kraj. Stvarno ništa više nije kao što je bilo.

Sinoć sam se vozila u potpuno praznom autobusu Železnička stanica – Duvanište. Od centra, sve do Duvaništa samo ja u autobusu. Sa maskom i rukavicama, jer šofer upozorava pri ulasku ako nemaš zaštitna sredstva. Nema veze što nikoga nema, nema veze što sam sama i što mogu, eventualno, samu sebe da zarazim, ništa nema veze, kao što nema veze ni nelagoda koju sam imala u sebi, prisećajući se koliko mi je lepše bilo dok sam stajala na jednoj nozi i gurala se u prepunom autobusu u kojem svi galame, razgovaraju telefonom, a ponekad se i svađaju. Nemaš koga ni da pogledaš, a kamoli reč da promeniš, ponajmanje da se s nekim posvađaš, ili kažeš izvini.

Drastičan i očigledan primer konstatacije “da ništa više neće biti kao pre”. Jednako kao što i čitav dan nije bio poput dana od pre. U banku ideš ko da si pošao na izlet jer su ti neophodna sat- dva vremena da završiš najobičniji posao.Stojiš na suncu ispred banke čekajući da te pozovu da uđeš i razmišljaš koliko ti je lepo bilo dok si čakao sedeći unutra pored klime, a tada si gunđao, jer čekaš. Sada na suncu ne gunđaš, samo gledaš u vrata na kojima će se pojaviti čovek iz obezbeđenja da te prozove i ti si srećan jer si u banku ušao.

Čakaš i ispred apoteke, naravno. Strpljivo i sasvim normalno, kao da si to radio čitavog života i kao da baš tako treba. Naravno da ne gunđaš, a što bi. Nije poenta u čekanju, poenta je da, kada uđeš, pronađeš rukavice i masku, jer to je cena čekanja. Nije važno ni da li su poskupele, važno je da su se našle. Srećan si pri izlasku jer imaš rukavice i masku, ne razmišljaš o neplaniranom trošenju kućnog budžeta na nešto, o čemu do pre par meseci nisi ni sanjao da ćeš trošiti pare.

Krećeš se ulicom ko mačak koji se prikrada, izbegavajući bliža susretanja prilikom mimoilaženja, ustupajući prednost slučajnim prolazniicima bez pogovora i primedbi i čudeći se što poneki od njih čak ni masku nemaju. “Kakva neodgovornost, kakav bezobrazluk” prolazi vam kroz glavu dok analizirate niz situacija u kojima ste se toga dana našli i niz mogućnosti u kojima ste sasvim slučajno mogli da zaradite virus.

Srećete sa sa dragim prijateljima koje jako dugo niste videli, osetite želju u sebi i njima, da raširite ruke, zagrlite se i izljubite – a onda primećujete da se oboje trgnete i uplašite onog drugog. Držite propisanu distancu, prkoseći želji.

Na poslu briskate, prskate, čistite, luftirate i neprekidno razmišljate o tome ko je sve mogao da dodirne predmete koje sada vi dodirujete. I kakva je mogućnost da se, zbog sitne neopreznosti, koliko sutra nađete u bolnici, ili ne daj Bože, na respiratoru.

Tek da ne govorim o ukućanima, o deci, o unicima, o svima onima koje bezgranično volimo, a svakodnevno ih posmatramo ko da su iza nekog stakla. Ne dodirujući ih, ne ljubeći ih i odbacujući sve one trenutke nežnostri koje ljude drže u životu i čine ih normalnim.

I koliko god ja govorila da nam je kooronavirus, zajedno sa izolacijom koju je priredio, svima nama doneo niz stvari koje nas čine više ljudima, ipak mi se čini da ništa ne može da pokrije ovo “odljuđivanje” ili kako bi ga sociolozi nazvali “otuđenje”. Skupo ga plaćamo i skupo će nas koštati. Ionako nismo bili ljudi ko ljudi, a tek posle svega ovoga nećemo biti.

Stvarno ništa više nije kao što je bilo, koliko god mi mislili i nadali se da će biti. I ako jednoga dana stigne taj trenutak u kojem ćemo moći da se u potpunosti opustimo, stići će neki novi virus, ili neko novo zlo koje će nas menjati kao ljude.

Pojma nemam šta nam se je događalo, je li bilo sve kao što je bilo ili je neko hteo da tako bude. U jedno sam sigurna: Epidemiolozi su bili potpuno u pravu: Ništa više neće biti isto kao pre.

16.maj

1 KOMENTAR

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde