Naslovna ŠTO da ne KAŽEM ŠTO DA NE KAŽEM – MOŽE LI DRUGAČIJE ?

ŠTO DA NE KAŽEM – MOŽE LI DRUGAČIJE ?

122
0
PODELI

“Dragi ljudi, od jutros prolazim proceduru kad je neko verovatno oboleo od COVID – 19, jer mi baka od noćas iskašljava krv, kašlje, ima bol u plućima i temperaturu. Ovako procedura izgleda u realnosti: – Zovem broj sa covid.rs, dobijem ih iz 666-og puta, kažu to su simptomi korone, upućuju me na nadležan Dom zdravlja, kažu takva je procedura (pa zašto onda svi upućuju na ove brojeve?) – Zovem nadležan Dom zdravlja, dobijem ih iz 666- og puta, objasnim simptome ponovo, kažu zovite kad bude smena izabranog doktora, kažem da bih dobila unuverzalne upute, moram da čekam isključivo izabranog doktora i gubim vreme, žena bljuje krv?? Koliko god sam insistirala, upućuju na izabranog doktora, takva je procedura. (dok sam došla i do ove informacije, pola sata me delilo od pola 1 i kao hajde da sačekam).

Sledi podugačak spisak adresa na koje se obratila Jelena Dimitrijević iz Beograda, koja sve ovo oglašava javno, i ne verujem da laže. Naprotiv, verujem joj 200%.

Ono što ne mogu da poverujem je činjenica da nas zlo nije trglo, probudilo, osvestilo, dovelo u red, uplasilo…..bilo šta, samo ne ostavilo ravnodušnim u žabokrečini, na koju smo navikli. Pa makar se u njoj davili i udavili zajedno sa koronom.

Jeleninu priču sam čula i u Nišu, u više varijanti. Nadajući se da će se za par dana promeniti, da smo bili nespremni i nesnađeni….. još uvek ne vidim da se išta promenilo i krenulo na bolje. Badava imaš dobrog lekara i dobru medicinsku sestru koja će brinuti o tebi, kada do njih ne možeš da stigneš. Kada te usput sapliću, zavlače, odvlače, zbunjuju, nerviraju i na kraju…………..zakasniš na voz. I

kakve veze ima što te tamo na stanici neko čeka, kada ti nisi ušao u vo?

Shvatamo li mi od koga i od čega zavise mnoge stvari u našim životima, pa i sami životi, ako baš hoćete? Shvatamo li da smo prepušteni sebi i mnoštvu likova koji ne rade svoj posao kako valja, zato što ne umeju ili neće, vrag bi ga znao. Da li razumemo da za mnoge greške, propuste i tragične situacije nisu krivi „krivci” koje krivimo, već marginalni likovi, koji su karika između njih i nas. A na njih niko ne obraća pažnju, ne spominje ih, ne krivi ih, ne razmišlja o njima.

Volonteri raznose namirnice starijim sugrađanima, i to je jako lepo. Kapa dole volonterima za njihov posa! Vidi se šta rade. Sigurna sam da bi isto tako, neki drugi volonteri, sedeli pored nekih telefona na kojima bi primali pozive građana, zapisivali, prosleđivali, pravili nekakvu prvu trijažu ozbiljnosti ili neozbiljnosti upućenih, od nas građana, poziva. Pa bi posle neko stručniji od njih napravio odabir, pa bi se odmah, ili gotovo odmah reagovalo. Je li ovo naučna fantastika o čemu ja govorim, ili je možda neizvodljivo u našim uslovima? Neka mi neko odgovori, je li moguće ili nije? A ja ne bih rado objašnjavala zbog čega to pišem.

Pišem zbog saznanja iz, kako mi novinari imamo običaj da kažemo, pouzdanih izvora – da je „nešto trulo u državi Danskoj”. Da to nešto treba da se ispravlja odmah i sada, jer sutra je KASNO. Ne, sutra je PREKASNO. A posle tog dana ne vrede objašnjenja, izvinjenja, pravdanja bilo čime. Posle toga dana je kraj. A kraj nema novi početak.

I kada dižemo glas, valja ga dići protiv neodgovornih u poslu kojim se bave, protiv onih koji su karika u lancu, ali karika koja se negde „pogubila” i pokidala ceo lanac, a lanac je funkcionisao besprekorno.

Svima je, u ovoj situaciji, teško. Ali ne nose svi isti teret i istu odgovornost na plećima. Oni koji je nose – ili treba da je nose, ili da idu kući i čekaju neko drugo vreme, u kojem će moći da planduju i primaju platu. I ustupe svoja mesta sposobnim, odgovornim i spremnim da pomognu, ljudima.

Ne šalim se ja kada sve ovo govorim. Pre bi se reklo da se nerviram, zato što nam sasvim obične stvari, zbog našeg neodgovornog ponašanja i neuključivanja mozga, izmiču iz ruku.

Možda će se neko dosetiti da ovu stvar ispravi. Ako to ne učini sada, ne mora ni sutra, ponajmanje prekosutra. Hvala, neće nam trebati.

Upravo zato je sada, mnogo više no ikada, važno da se oslonimo na sebe. Da sami o sebi vodimo računa, ništa ne očekujući i ne oslanjajući se na gore navedene. A sebi možemo da pomognemo samo ukoliko ostanemo kod kuće. Ukoliko se strpimo i ne upuštamo u rizik. U protivnom, upašćemo u more kao neplivači, spasioca nigde, a mi debelo računali na njega.

01.april

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde