Naslovna ŠTO da ne KAŽEM ŠTO DA NE KAŽEM – BUDIMO LJUDI – ZA SEVAP

ŠTO DA NE KAŽEM – BUDIMO LJUDI – ZA SEVAP

118
0
PODELI

Mali milion primera iz svakodnevnog života danas tera na razmišljanje: jesmo li mi to zaista prestali da budemo ljudi? I ako jesmo, a jesmo, u šta smo se pretvorili i kuda gde smo krenuli?

Više ni u svakodnevnoj komunikaciji sa najbližim okruženjem ne pokazujemo da smo izdanci ljudskog roda. Mrzi nas da komšiji kažemo i dobar dan, a kamoli da ga pitamo kako je, ponajmanje da mu pomognemo, ako mu je pomoć potrebna. Možda čak i banalna pomoć, jednostavna, kao što je čovek, koji sasluša tvoje muke.

Neda Arnerić me je podstakla na ovo razmišljanje. I rečenica upućena svima koji su je znali, a nisu joj se javljali dok je bila u bolnici, da „ne bi smetali”. „Ne smetate vi meni, vi ste meni potrebni”, odgovorila je. Niko nije shvatio da je Nedi potreban, tako da ono „Izvini Nedo” više iritira normalnog čoveka, no što ga opravdava u nečinjenju. A svako od nas može da pomogne da nečiji život postane makar malo lepši. A da pri tom ništa što mu je potrebno ne izgubi, ali da dobije zahvalnost onoga kome je pomogao.

Bacate li hleb u kontejner? Bacate, naravno. Čak i oni, koji nemaju mnogo bacaju hleb. A što ga ne spakujete u čistu kesu, i ne ostavite pored kontejnera. Sačuvali biste malo dostojanstva onoga, ko se u kontejner zavlači i traži to vaše parče hleba. Pustimo sada demagošku priču kako je sramota što neko traži hleb ili odeću u kontejneru i kako nas je vlast dovela do toga da su neki prinuđeni da preturaju po kontejnerima, ne bi li preživeli. Kontejnera je bilo i biće ih uvek u našoj, i najbogatijim zemljama sveta. Pitam ja vas šta se vi lično učinili da tu malu, najjednostavniju stvar koja odlikuje ljudsko biće, učinite. Da spakujete ono, što vam je višak, i ostavite ga pored kontejnera.

Na ispruženu ruku prosjaka na ulici većina nas reaguje „ma pusti ga, folirant. Što ne radi i ne zaradi”. Kako znate da je taj neko folirant, kako znate da je svako sa ispruženom rukom na ulici folirant, čak i da neki jesu. Jeste li nekada bili u njegovoj koži da znate koliko je teško ispružiti ruku i tražiti tuđu pomoć.

Nekada su bogataši i oni koji su imali davali sirotinji. I hleb, i odeću i pokućstvo. Bogatiji su ostavljali zadužbine, u želji valjda da iskupe dušu. Današnji bogataši niti daju na sitno, niti ostavljaju nekome. Nemaju šta da iskupe, jer i dušu nemaju.

Šta mi da ostavimo, šta su naše zadužbine? Vi, ja i nama slični zaista nemamo šta da ostavimo. Imamo, međutim, sitnice koje možemo da podarimo . I na njima ne treba štedeti. Postoje, doduše, bronji ljudi u našem gradu i zemlji koji se bave humanitarnim raddom. I svaka im čast. Oni izdvajaju svoje vreme u toku dana i poklanjaju ga siromašnima. A vreme je novac, pravo bogatsvo. Ne verujem da oni iskupljuju grešnu dušu, više verujem da su zahvalni zbog neke svoje lične nesreće, pa zahvalnost izražavaju na ovakav način. A to vredii više od zadužbine.

Vraćam se na početak priče i na ono ljudsko u nama, koje posedujemo, a koje mnogi od nas ne žele da arče. Na pažnju i ljubav prema ljudima oko nas. Na ono što možemo da damo, a što nekoga održava u životu, ili mu makar život čini lepšim.

Ne znam ko je rekao „naše je samo ono što poklonimo drugima”, ali je dobro to rekao. Kada nešto poklonimo, a ništa ne očekujemo za uzvrat. Naši stari su to zvali sevap. Sevap nasw čini ljudima, ali mi to danas, iz nekih čudnih razloga, ne činimo.

I da vam kažem na kraju – Od sevapa duša može da bude puna. Vama pre svega, pa i onom zbog koga ga činite. Od “Izvini Nedo” nema vajde. A za sevap nam tako malo treba. Počev od „Dobar dan komšija. Kako ste danas?” Ako hoće, reći vam. Ako neće, neće. Ali znaće da ste ga pitali.

14.Janura

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde