Naslovna ŠTO da ne KAŽEM ŠTO DA NE KAŽEM – SLIČICA DRŽAVE U MALOM

ŠTO DA NE KAŽEM – SLIČICA DRŽAVE U MALOM

32
0
PODELI

Autobus je, definitivno, najbolje ogledalo naše (ne)kulture, naših naravi i karaktera. Autobus je riznica priča koje bi mogle da se zabeleže od ulaska, do izlaska iz te zajedničke kuće na točkovima svih onih, koji su prinuđeni da ga svakodnevno koriste.

Sve počinje kada stane na stanici, otvore se vrata i gomila ljudi koja je čekala cupkajući, nervirajući se i glasno komentarišući, krene ka vratima, ko da je čula pucanj iz pištolja, koji označava start. Sasvim je logično da su mladi brži i spretniji u guranju i ulaženju u “isti” i da bi i rođenu majku pregazili, kako bi se dočepali sedećeg mesta. U sveopštem guranju nisam skoro čula rečenicu ” Izvinite godpodine ili gospođo”, ali zato često čujem “Šta se bre guraš seljaku jedan, ko da si s planine sišo”.

Svi se smestili, izvadili mobilne telefone, neki imaju i slušalice u ušima za svaki slučaj da ne čuju komentare sa strane…..autobus kreće, a kreću i pretraživanja po telefonu, bez podizanja glave, da im ko slučajno ne uhvati pogled.

Stariji (sa po nekoliko kesa u rukama) obično stoje, gledaju kradom okolo neće li ko od mladeži sići, pa da ugrabe mesto i sednu. “Izvinite gospođo, ja bih ustala da sednete, ali već stojim” – ironičan je komentar malo starije gospođe kopja se obraća starijoj od sebe. Stoji pored devojke zagledane u mobilni od kojeg joj, reklo bi se, život zavisi tog trenutka. Ništa. Tišina. Malo starija gospođa još jednom glasnije izgovara rečenicu kako bi ustala, ali ne može, jer već stoji rezignirana zbog bezbobrazluka devojke, koja ni ne trepće. “Što se dereš, čujem odlično” besno će devojka sa telefonom i ustaje tako besna, da deluje da će šamar da joj pukne tog trenutka.

U drugom delu autobusa mlađa žena razgovara s nekim telefonom. Toliko diskretno razgovara da su putnici mogli da saznaju šta je danas pre posla kuvala, kako je na jedvite jade uspela da pokupi veš pre pljuska, da joj sin ima kontrolni danas kod one odvratne profesorke koja deli kečeve, da joj je šef nenormalan, a plata bedna iako se ubija od posla.

Sve to, i još mnogo toga sličnog, začinjeno je gromoglasnim turbo folkom koji dopire iz pravca šoferovog, jer on sluša ono što voli da sluša, a voli da sluša glasno. Pa ” kom se ne dopada, može da siđe iz autobusa, i produži peške.” Ne dao Bog da krene neka svađa oko bilo čega, istoga časa počinje da se svađa ceo autobus, ljudi se podele na dva tabora i razviju diskusiju uz ružne reči, a ponekad i psovke.

Autobus treba preživeti, ukoliko si normalan i ukoliko ti služi samo da se prevezeš od tačke A do tačke B. Vrućinu i neprijatne mirise neću ni da spominjem, to su pojave jednostavnije za podnošenje. Ladiš se lepezom i vežbaš da ne dišeš.

Da li može drugačije? Verovatno da može, jer nismo jedini koji se voze autobusom. Ali smo, verovatno, među retkima koji ne umeju da ga koriste na pravi način. Da, krenuvši od kuće ne zaborave da sa sobom ponesu i lepo ponašanje, i dobro vaspitanje, i neke manire normalnih ljudi. Ne, nama se svako mesto pretvara u sukob, svađu, borbu mišljenja, dokazivanja u glupostima, kojih se svet stidi, a neke su u normalom svetu i kažnjive.

“Vašu kartu molim” – izgovara kontrolor. “Neću da ti pokažem, ko si ti, gde piše da si kontrolor? Što ne nosiš uniformu, neku oznaku?” – vrlo je čest odgovor. Nastavak priče znate – stiže milicija, autobus stoji dok se slučaj ne reši, građanin bundžiaja nastavlja da se buni napolju, svi psuju jer negde kasne, a neki pozovu i novinare da zabeleže kako to vlast maltretira putnike u autobusu.

Ne znam vama, ali meni je od svega ovoga mnogo muka. A sve bi bilo drugačije kada bi se nešto promenilo……Ne mislim na vlast, a znam da su mnogi prvo to pomislili. Kada bi se mi promenili, svi zajedno od prvog do poslednjeg, kada bi postali malo bolji ljudi. Ovakvima, kakvi jesmo, ništa nikada neće valjati. Zato što sami ne valjamo, a od drugih tražimo mnogo. Narod treba da se promeni, ne bi li se i država promenila. A autobus mi, nekako, izgleda kao sličica države u malom.

09.Novembar

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde