Naslovna ŠTO da ne KAŽEM ŠTO DA NE KAŽEM – BIĆE NAM BOLJE KADA MI BUDEMO BOLJI

ŠTO DA NE KAŽEM – BIĆE NAM BOLJE KADA MI BUDEMO BOLJI

37
0
PODELI

Srbija je postala prva država na svetu čiji su građani i prijatelji dobre volje prepešačili obim planete Zemlje u humanitarne svrhe, objavilo je Nacionalno udruženje roditelja dece obolele od raka (NURDOR), na svojoj Fejsbuk stranici.

U toku akcije sa simboličnim nazivom “Pruži korak” obezbeđeno je 50.317.189 dinara za izgradnju nove Roditeljske kuće u Beogradu.

Podsetimo, u okviru ove akcije, njeni idejni tvorci, Tamara Klarić i Bogdan Stevanović, organizovali su pešačenje od 256 kilometara od Niša do Beograda, koje je trajalo osam dana od 19. do 26. septembra.

Prvi korak napravili su u Nišu ispred Hamato-onkološkog odeljenja Dečije interne klinike Kliničkog centra u Nišu za čiju izgradnju su pre dve godine sakupljali novac na isti način i pešačili su od Beograda do Niša.

Ovo je jedan, ali ne usamljen primer dobrih ljudi, kojima malo posvećujemo pažnju, a valjalo bi da svakodnevno o njima govorimo u medijima. Jer od tih, sasvim običnih , malih ljudi mnogo toga zavisi, nečije zdravlje, nečija sreća, nečiji osmeh u krajnjem.

Tamara i Bogdan su svojim pešačenjem obezbedili 50.317.189 dinara za izgradnju nove Roditeljske kuće u Beogradu.

Znete li vi koja je to sreća, i od kakve je važnosti ta roditeljska kuća za bolesnu decu iz unutrašnjosti, koja odlaze na lečenje u Beograd? To zna samo onaj, ko je problem osetio na vlastitoj koži.

Rekoh, Tamara i Bogdan nisu jedini, i bolest nije jedini primer u kojem neko treba da ti se nađe. Setimo se male Nađe, siromašne devojčice iz okoline Niša, kojoj su svi pritekli u pomoć. I doneli joj sreću koju nije imala, preko noći. Neki sasvim obični, dobri ljudi.

Ne pomažu samo institucije, koje su na neki način tu, na prvom mestu, da pomognu. Pomažu udruženja, pojedinci……svi, koji imaju potrebu da se nekome, u nevolji, nađu. I to je lepo, i tako treba. Odvajkada su postojali dobri ljudi, dobročinitelji, udruženja i društva, bogati pojedinci koji su davali više od ostalih. Humanost je odvajkada postojala, samo se njome nisu svi bavili. Ne leži humanost svakome. I to je u redu. Izbor je na nama i na našoj odluci kakvi ćemo ljudi biti.

Zato me pomalo nerviraju komentari na društvenim mrežama tipa….. „decu treba da leči država, a ne građani SMS porukama“. „O siromašnima država treba da vodi brigu, a ne raznorazne nevladine organizacije, društva i pojedinci“.

Recimo da je tako. Treba država mnoge stvari, koje trenutno ne čini, da čini. Ali treba i znati šta je to što država može, a šta ne može. Neko to razume, neko ne. Ali me, posebno nervira, uplitanje u odluke pojedinaca koji hoće da pomognu i stav da oni, kao pojedinci, to ne treba da čine.Uzmimo kao primer SMS poruke. Šta koga

briga hoću li ja poslati SMS poruku za bolesno dete i zašto to činim. Verovatno zato što hoću, i zato što osećam potrebu da tako nešto uradim. Pitala bih i ja nešto: jesu li ikada kritičari poslali makar jednu poruku za neko bolesno dete? Jesu li odvojili od onoga što imaju, kako bi drugome ponešto dali? Jesu li spremni da žrtvuju svoje slobodno vreme, poput Tamare i Bogdana, recimo, kako bi prikupili novac u humane svrhe.

Ne uključuj se u priču, ako nisi u temi……preporučila bih. Pomoći nikada dovoljno za one kojima treba, zato ćuti, i ne smetaj. Ako već nećeš da pomogneš, nemoj ni da se daješ do znanja. Niko te ništa ne pita, i niko ti ništa ne traži.

„Biće nam bolje kada mi budemo bolji“, rekao je patrijarh Pavle. Neki su na tom putu, a oni drugi – neka idu svojim, ionako nisu dobro društvo.

10.Oktobar

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde