Naslovna ŠTO da ne KAŽEM ŠTO DA NE KAŽEM – ŽIVOT ODE ZAČAS

ŠTO DA NE KAŽEM – ŽIVOT ODE ZAČAS

29
0
PODELI

Juče je bio Medjunarodni dan starih. Po ustaljenom običaju mi smo stare ispoštovali toga dana pišući o njima u medijima, prisećajući se njihovog postojanja, njihovih prava i naših obaveza prema ovoj populaciji.

A populacija starih nije uopšte zanemarljiva u našoj zemlji. U Srbiji više od 450.000 porodica ima stariju osobu kao člana porodice, a više od polovine tog broja su starija samačka domaćinstva. Stari se često suočavaju sa problemima kao što su usamljenost i zaboravljenost baš od članova porodice. Zabrinjava podatak da je čak 19,8 odsto najstarijih građana doživelo i neki vid zlostavljanja.

Na Međunarodni dan starih nadležni poručuju da je starijim osobama potrebna podrška i razumevanje kako bi očuvali dostojanstvo i ostvarili svoja prava. I mi smo se, naravno, složili s tim da je tako nešto potrebno i da je njima potrebna podrška i razumevanje. I sve nam je u ovom problemu jasno, i ništa nije sporno od izgovorenog i napisanog – sporni smo jedino mi u toj priči, koji već danas nastavljamo po starom i radimo iste stvari koje smo radili do juče, i na pamet nam ne pada da se menjamo i „štrpnemo” nešto od svog komoditeta kako bi njima život bio bolji i lepši.

Zanemarivanje do zaboravljanja i nasilje nad starim osobama su ekstremni primeri nad kojima se, zaista, treba zabrinuti. Sve ostalo se svrstava u normalno, a uopšte nije normalno. Biće nam jasnije ukoliko na pet minuta „navučemo kožu” naših roditelja i osetimo šta je to što im nedostaje, i šta ih muči.

Da zanemarimo čak i činjenicu da je većina starih danas, zbog mizernih penzija, siromašno. Da loše živi, da se loše hrani, a lekove preskače, jer

nema za šta da ih kupi. Banje i mora neću ni da spominjem, jer “njima se tamo uopšte i ne ide”. Stari se nikada ne žale na siromaštvo. I ovako siromašni imaju više od nas, i od mizernih penzija izdvajaju kako bi pokrpili rupe svoje dece, ni od čega prave nešto, kako bi bili od pomoći i skrenuli pažnju na sebe. “Napravila sam ti pitu od spanaća, onu koju ti mnogo voliš” – kaže ti majka telefonom, a zapravo je želela da ti kaže “Dođi, potrebna si mi, usamljena sam, tužna, niko mi danima ne ulazi u kuću. I nedostaješ mi mnogo”.

Ne čitamo znakove pored puta i u ovakvim prilikama najčeće odgovaramo „Ma daj mama, nemam vremena za osnovne stvari, kakva pita. Pitu mogu da kupim u svakoj pekari usput. Pojedite ti i tata, pa se vidimo”.

„Želim da te držim za ruku i razgovaram s tobom, želim da me slušaš kada ti pričam, želim da te gledam, jer mi nedostaješ” – htela je da kaže, ali je sve to progutala, shvativši da nema kome da kaže. Veza se prekinula, zbog žurbe onog s druge strane žice.

A mi obeležavamo Međunarodni dan starih, licemerno, kao što licemerno radimo i sijaset drugih stvari. Zaboravljajući pri tom da je potrebno samo malo, mrvica jedna za one koji su nama, dok smo bili mali, davali sve. I ubeđeni smo da će nam oprostiti , da će razumeti i naše zanemarivanje, jer mi smo uvek radili i radimo „mnogo važne stvari”.

Nema važnije stvari, kada govorimo o starima, od ljubavi i pažnje koja im je potrebna. Posebno od onih, koje vole. Trpeće oni gladni, i bez lekova, i bez mnogo čega – u zamenu za osmeh, zagrljaj i toplu reč. Negde podsvesno mi to znamo, ali sve ostavljamo za sutra i prekosutra, i za „ima vremena” i za „hoću sigurno, samo malo da se otarasim obaveza. Još ovo da prođe”.

I prođe……i ovo, i ono, i sve prođe. Prođe i život, a naši stari roditelji odu na put bez povratka, uglavnom tiho i bez buke, “da nam ne smetaju dok radimo”. A onda se setimo naprasno da bismo ih „držali za ruku, grlili, smejali se i radovali sa njima, pričali, svađali se ako treba”, sve bismo to mi sada kad ih nema, ali kasno. Nismo uhvatili tajming, a oni se umorili od čekanja.

E, to je glavni problem, pored svih onih brojki, činjenica proizašlih iz analiza, konstatacija ljudi koji se bave starijom populacijom, obećanja države da će se „ preduzeti koraci da sa njihov položaj poboljša”. Glavni problem je nedostatak pažnje i ljubavi, preko potrebne onima koji su nas nekada njome obasipali. Zato bi, svako od nas pojedinačno, do sledećeg prvog oktobra trebalo da promeni sebe, kako bi promenio i život starih osoba. Kada svi to počnemo da činimo i brojke će se promeniti, i analize će biti drugačije i mi više nećemo biti tužni kada odu……..Ako ni zbog čega drugog, učinimo to zbog sebe. Naši stari ne vole kada su im deca tužna.

2.Oktobar

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde