Naslovna ŠTO da ne KAŽEM ŠTO DA NE KAŽEM – SRBIJA JE POBEDILA

ŠTO DA NE KAŽEM – SRBIJA JE POBEDILA

21
0
PODELI

Odbojkašice Srbije pobedile Tursku u finalu 31-vog Evropskog prvenstva za žene u Ankari i osvojile treće uzastopno zlato na najvećim takmičenjima u tri regiona. Tako su Srpkinje postale šampionke Evrope.

Moram da priznam – ništa se ja ne razumem u sport. Ali se radujem jednako kao i oni koji se razumeju, i srećna sam jer su srpske odbojkašice pobedile one, koji su imali sve predispozicije da pobede njih. Mislim na uslove koji im se pružaju u zemljama, iz kojih dolaze. Srpske odbojkašice su imale samo snažnu želju i volju da budu najbolje i svoju upornost da to što umeju i mogu, pokažu na terenu. I uspele su. Za sebe, i Srbiju.

Boli pomalo, i vređa ignorisanje svetskih medija ovako velikog uspeha sportistkinja iz jedne male zemlje, koja je, pri tom, ignorisana na svim poljima, pa ajde da je ne primećujemo i u sportu, u kojem bi trebalo da postoji fer plej. Svetski mediji su, uglavnom, objavljivali plačljive članke o pobeđenima, a ignorisali pohvale pobedniku. Nije nam, međutim, prvi put…..pa smo to nekako progutali, radujući se sami, kao što se radujemo i u drugim prilikama slaveći brojne pobede naših sportista.

U kontekstu ovog mog zapažanja veoma me je obradovao tekst italijanskog pisca Mauricija Montea, koji je održao lekciju celom svetu. Bolje no što bi to učinio bilo ko sa ovih prostora.

“Srbija je pobedila, zemlja koja je otprilike četiri puta manja od Italije. Ta mala , prljava i loša Srbija, taj ološ od naroda koji nikada ne saginje glavu, zemlja kojoj ne znate ni geografski polođaj, zemlja koju nazivate ultranacionalističkom i ratobornom, zemlja koja još uvek skuplja krhotine rata, koji se nikada nije ni završio.

Srbija je pobedila, za svoje sinove koji su devedesetih prizivali mir, a vi ste bili gluvi, ona Srbija koja je kopala po ruševinama i zakopavala leševe dok ste vi gledali televizijske dnevnike u kojima su u nju upirali prstom.

Srbija je pobedila, ona čiju ste decu, koja su bežala od rata prihvatali samo zato što vam je bila potrebna jeftina radna snaga. Srbija je pobedila za svoju univerzitetski obrazovanu decu koja su devedesetih čekala po tri sata u redu da bi imala priliku da kažu telefonom “mama…..dobro sam”. Ona Srbija koja ne kaže “razumem gospodine” pred diktatima zapada.

Srbija je pobedila, ona Srabija koja neće sebe da trampi za počasti. A vi preuveličavate srebrnu medalju italijanskih mladih i zaslužnih devojaka. Srbija je pobedila, ali vi to niste ni primetili”.

Ovo je samo deo pisma italijanskog pisca Mauricija Montea, koji ne ostavlja ravnodušnim čitaoca. Zato što ga nije pisao čovek sa ovih prostora koji se, po prirodi stvari, raduje uspesima svojih, već ga je pisao čovek iz druge zemlje, čovek koji je uočio nepravdu u svemu, pa i u sportu, što ga je najviše iznerviralo. Jednako kao i svakog normalnog čoveka, koji svet posmatra ispravno i nepristrasno.

Ništa Mauricio Monte neće ispraviti u ovom iskrivljenom svetu, ali je dobro da postoji on, i malobrojni njemu slični, zato što uliva nadu da će svet jednoga dana možda i biti bolji. Jednoga dana, ko zna kojeg, i ko zna kada.

U međuvremenu, iako je vreme u Beogradu bilo loše, nekoliko hiljada ljudi došlo je da pozdravi svetske i evropske šampionke, kao i olimpijske vicešampionke. Svaku od njih je dočekao poklič: „Srbija, Srbija”! Svi zajedno su pevali himnu Srbije! Bilo je emotivno, a onda su se šampionke obratile navijačima.

– Hvala što ste došli. Nadam se da ćemo sledeće godine svi biti ovde ponovo da slavimo olimpijsko zlato – rekla je Stefana Veljković, dok je Maja Ognjenović, kapiten tima, govorila o – LJUBAVI!

– Hvala za ljubav! Teže je ovde govoriti pred vama nego igrati pred 12.000 ljudi! Vidimo se sledeće godine sa olimpijskim zlatom!

Ignorisanje, svakako, boli. Ali je sasvim nevažno u ovakvim trenucima, u kojima ljubav pobedi sve ono, što ti neko uskraćuje.

“Srbija je pobedila, a vi to niste ni primetili” – reče italijanski pisac Mauricio Monte. Nije važno, kažemo mi. Nama je važnije da smo mi ovde, u našoj maloj Srbiji , itekako sve primetili. I možda nemamo dovoljno para, kako reče predsednik Srbije Aleksandar Vučić koji je odbojkašice primio u Predsedništvu, ali imamo dovoljno ljubavi da ono što dajemo bude daleko veće i daleko važnije od svih para na svetu. Zato je našim odbojkašicama bilo teže govoriti pred građanima koji su se okupili da ih dočekaju, nego igrati pred 12 hiljada ljudi. I zato će, sigurna sam, učiniti sve da se naredne godine vrate sa olimpijskim zlatom.

E, to je ono što svet kod srpskog naroda ne razume, i što nikada neće razumeti. Ono, što Srbima pomaže da budu pobednici u nemogućim uslovima, u kojima samo mi znamo kako pobeđujemo.

11.Septembar

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde