Naslovna ŠTO da ne KAŽEM ŠTO DA NE KAŽEM – A TAKO MALO TREBA DA BI SVET...

ŠTO DA NE KAŽEM – A TAKO MALO TREBA DA BI SVET BIO BOLJI

72
0
PODELI

U ruke mi je ovih dana dospela jedna obična priča, stvarna, iz života sasvim običnog taksiste sa kojim se i mi vozimo svakodnevno. Njegova priča o starici kojoj je to, možda, bila poslednja vožnja u životu, vožnja do staračkog doma jer je ostala bez igde ikoga. I želji da joj taj put učini što lepšim, i volji da je – ostavivši svoju dnevnicu po strani – proveze kroz sva mesta u gradu, koja su joj draga i na kojima čuva svoje uspomene. Do trenutka kada su se posle nekoliko sati vožnje po gradu rastaliispred Staračkog doma.

“Koliko vam dugujem?”, upitala me, hvatajući se za torbicu. “Ništa”, rekao sam. “Ali od nečega morate da živite”, odgovorila mi je. “Ima i drugih putnika”, rekao sam joj.

Gotovo bez imalo razmišljanja sagnuo sam se i zagrlio je. Čvrsto se pribila uz mene. “Usrećili ste staricu na trenutak. Hvala vam”, rekla mi je. Stisnuo sam joj ruku i otišao. Iza mene su se zatvorila vrata. Zvučalo je kao da se zatvara život.

U toj smeni nisam pokupio ni jednoga drugog putnika. Besciljno sam vozio, izgubljen u mislima. Ostatak dana jedva sam mogao da pričam. Šta da je po staricu došao ljuti vozač ili neki koji je nestrpljiv da što pre završi smenu? Šta da sam odbio tu vožnju ili otišao pošto sam zatrubio prvi put? S druge strane, mislim da nikad u životu nisam uradio važniju stvar.”

Koliko ovom svetu nedostaju ovakvi trenuci i ovakvi ljudi, pomislila sam, jako tužna zbog saznanja da je sve to, što je taksista uradio, toliko jednostavno i toliko lako i toliko izvodljivo, da bi stvari poput ove svako od nas s lakoćom mogao da upražnjava svakodnevno. Ali, mi to ne činimo. Nas to mrzi, i ogavno nam je. Nama je to gubljenje vremena i zamlaćivanje oko stvari i ljudi, koji nas se ne tiču.

“Šta da je po staricu došao ljuti vozač ili neki koji je nestrpljiv da što pre završi smenu?” – upitao se taksista, a upitah se i ja. Pa ništa. Nakalemio bi još jednu tugu na već nagomilane tuge stare žene koja se je vozila do poslednje stanice u životu. I učinio bi da bude nesrećna, da teško prekorači prag Staračkog doma i doživi ga kao “čekaonicu za smrt”. Ovako, usrećio je staricu na trenutak, i sve naredne trenutke učinio lepšim.

Često se pitam šta je to u nama što nas nagoni da škrto čuvamo i krijemo dobrotu u sebi i želju da je s drugim podelimo. Šta se to nastanilo u ovom svetu što nam ne dozvoljava da sami sebi život učinimo lepšim i boljim? I šta nas sprečava da se nasmejemo, pružimo ruku, podarimo nekome lepu reč i dobro raspoloženje……šta nas to koči da budemo ljudi?

“Imamo samo ono, što drugima dajemo” ‘ reče jednom prilikom patrijarh Pavle. Čovek dobro čini, pre svega zarad sebe, a potom i zarad drugih i toliko je malo potrebno da svako od nas postane bolji. Pa kad bi svako od nas bio bolji, i svet bi bio bolji.

Priča o taksisti i starici je priča o svakom od nas pojedinačno. Koji živimo u ovom svetu, i bojimo ga. A mi ga trenutno svom silinom bojimo u crno.

7.Avgust

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde