Naslovna ŠTO da ne KAŽEM ŠTO DA NE KAŽEM – KADA SAN POSTANE JAVA

ŠTO DA NE KAŽEM – KADA SAN POSTANE JAVA

92
0
PODELI

Mnogi mladi ljudi na ovim prostorima se, čekajući bolji život i sreću, umore, izgube samopouzdanje, dignu ruke od svega i utope se u prosečnost, ili što je još gore u žabokrečinu.Ta bolest je lagano počela da hvata i našeg Miloša Unića, koga jako dobro poznajemo kao glumca u Akademskom pozorištu SKC, ali se je na sreću otrgao i spasio sebe od svega onoga što je u nastavku moglo da ga snađe.

Ne baš oduševljen i u velikoj dilemi da li da se otisne u svet, ili ne…..odabrao je ono prvo.

Poslao je , prvi put u životu, svoj CV i motivaciono pismo i odabran je za asistenta na džez odseku u Francuskoj……a posle nekoliko meseci – opet nevoljko i bez nade da će uspeti – konkurisao na master pozorišnim studijama…..i opet uspeo. Duplo uspeo.

– Kada sam tog oktobra 2018. godine dobio poziv od Asocijacije „Cool’eurs du Monde“ i primio vest da sam odabran za projekat „Service Civique“ , nisam ni pomislio da se osmomesečna bajka uveliko sprema” – započinje svoju priču Miloš Unić, mladi Nišlija koji je nakon osam meseci boravka u Francuskoj primljen na master pozorišnih studija pri Univerzitetu Zan Zores u Tuluzu.

Da vest bude sjajnija, svoje studije nastavlja kao stipendista Vlade Francuske. Među skoro 90 kandidata za stipendiju ove godine izabran je među prvih 13 i dobio tu čast da brani boje kulture i umetnosti u ovogodisnjoj selekciji.

“Imao sam priliku da u okviru svoje volonterske misije radim na koledžu Eleonore de Provence u Monsegiru, malom mestu nadomak Bordoa u Francuskoj. Upravo je to malo mesto bilo jedna vasiona novih saznanja i oaza mira u kojoj je moje biće plivalo kao u sopstvenom moru. Nakon samo par nedelja uspeo sam da se kompletno infiltriram u novu sredinu sa novim ljudima i novim načinom života. Sedam meseci sam proveo radeći sa neverovatnim talentima, muzičarima i glumcima, i time dopustio sebi a i njima, da zajedno stičemo nove veštine” – objašnjava nam Miloš kako je stigao do cilja, do upisa na Univerzitet i stipendije francuske Vlade. Da se upusti u tu priču, posle devet puta izrečenog NE na domaćem Univerzitetu, pomogla mu je francuska prijateljica kuražeći ga da se prijavi. I, eto ga. Biće student Akademije umetnosti u Tuluzu kao stipendista Francuske Vlade. Među trinaestoro primljenih.

Milos je jedan od primera mladih ljudi koji su otišli i koji treba da budu opomena državi da stavi prst na čelo i razmisli zašto oni odlaze. Miloš nije otišao iz obesti, za parama i boljim životom…..otišao je jer mu niko nije pružio šansu da pokaže da je među najboljima. Devet puta je pokušao da to dokaže, i devet puta je izgubio bitku. U Francuskoj je šansu dobio iz prve, i to ne jednu, već dve. I dobio ne samo ulaz na dva Univerziteta, već i stipendiju Francuske Vlade kao najbolji. I dobio priliku da bira izmedju Tuluza i Bordoa. I dobio mogucnost da sanja svoj san u koji će, znajući ga kakav je, uložiti sve.

Hoće li jednoga dana da se vrati? Neće, kaže. Neće, jer mu je tamo gde je, onako kako je želeo da mu bude ovde. Neće, jer je…..kako reče…..stanovnik planete na kojoj može da živi po svom izboru. Sasvim nebitno u kojoj zemlji i u kom delu sveta. Može da živi, onako kako je sanjao da živi.

Srbiju voli i dalje, ko kaže da je ne voli. Ponosan je i na svoje Akademsko pozorište u Nišu koje mu je omogućilo da stasava u dobrog glumca i zahvalan mu je do neba. Izabrao je da sebe voli više od svega, ne iz sebičnih razloga, već zbog saznanja da je život jedan i da ga treba živeti svakoga dana, punim plućima…..gde god to bilo na planeti zemlji.

Miloš Unić će ga živeti u Francuskoj, a mi možemo da mu odavde mašemo i da budemo ponosni na njega jednoga dana, kada ćemo moći samo da kažemo: „To je nas Miloš Unić, naš Srbin i Nišlija”. Ko što kažemo za Nemanju Radulovića. Ne valja u priči jedino to, što te mlade ljude više nemamo. Ima ih neko drugi, a mi se njima samo pravimo važni.

8.Juli

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde