Naslovna ŠTO da ne KAŽEM ŠTO DA NE KAŽEM – VREDNI I MARLJIVI ROBOVI SISTEMA

ŠTO DA NE KAŽEM – VREDNI I MARLJIVI ROBOVI SISTEMA

76
0
PODELI

Iako smo skloni da nekada kažemo da smo nedovoljno marljiv narod, Evrostatovo istraživanje to demantuje. U Srbiji dva posla radi skoro 200.000 ljudi, što nas svrstava u najvrednije narode u Evropi. Po broju radnih sati dnevno, Srbi su ispred 18 evropskih naroda od ukupno 28. 28. Marljiviji smo od Finaca, Austrijanaca, Čeha, Slovenaca, Hrvata.

Za nas se može reći da nas je muka naterala da radimo dva posla, ali dva posla najčešće rade Nemci i Francuzi, a izazov je zarada. Eeee, u tom grmu leži zrec.Mi, ovde u Srbiji, smo radni,vredni i marljivi zato što moramo. Zato što se trudimo da preživimo (ne da živimo, dakle, već da preživimo), a Nemci i Francuzi su vredni i marljivi da bi kupili nešto više od onoga što mogu svojim platama, a to što oni od plate mogu, mi nećemo moći još 100 godina.

Srbi rade po dva posla da bi mogli da se prehrane, obuku i obuju, da bi platili struju, komunalije, da bi školovali decu, da bi kupili neki od kućnih aparata kada se pokvari (daleko bilo), da bi mogli da se malo komotnije osećaju kada ujutru otvore oči i suoče se sa još jednim u nizu dana, ispunjenih samo obavezama, davanjima, pretnjama i neizvesnošću , koja je jedina izvesna na ovim prostorima. Neizvesnost i situacija “da te pogodi grom iz vedra neba”, da ti se dogodi nešto “što ni sanjao nisi”, da budeš žrtva nesvakidašnjih situacija u kojima se teško snalaziš……..sve to te tera da radiš dva posla, da te ne bi snašlo nešto još strašnije od svega gore navedenog. A “strah od sutra” je dijagnoza mnogih u Srbiji i bolest, rekla bih, endemske prirode. Od nje oboljevaju samo Srbi.

Postoji još jedna, vrlo važna stvar, zbog koje Srbi rade dva posla. Svi oni, koji nisu zaposleni u nekoj državnoj firmi ili instituciji, ne znaju kada će primiti platu. Pa kad ne stigne jedna, onda stigne druga……da se pokrpiš dok čekaš prvu. A obe zajedno nisu ni do kolena onoj u državnoj službi.

Mogla bih ja sada da vam govorim o statističkim podacima, o prosečnoj zaradi u Srbiji, o uslovima rada i pravima radnika, ali neću. Neću, zato što je to priča za statističare, sindikalce i predstavnike vlasti. A ja nisam ni jedno, ni drugo, ni treće. I dobro znam da je prica jedno, a život drugo.

To što onaj, ko se odluči za dva posla crkne radeći, nije toliko važno za ostatak sveta koji smatra da on ima mnogo para jer mnogo radi. To što taj neko izgubi život i postaje rob sistema, takođe je malo važno. Ko mu je kriv. Sam je odlučio. Neka sedi kući, neka gleda rijaliti na televiziji, neka šeta i šta ti ja znam šta sve rade dokoličari, i neka ne kuka kako nema za parče hleba.

Znate šta je najstrašnije u priči? To što ti vredni i marljivi Srbi (silom vredni i marljivi, rekoh na početku) postanu crne ovce u stadu, koje mnogi preziru i ljubomorni su na njih. I što ti i takvi Srbi izgube dostojanstvo, izgube brojne ljudske osobine koje ih krase, izgube svoj lik…..jer postaju robovi sistema. A robovi nemaju pravo da se bune, nemaju pravo glasa, nemaju ni jedno od svih onih prava koja imaju slobodni građani.

Te stoga, nemojte da mi pričate o našoj vrednoći i marljivosti. Jesmo vredni i marljivi, nije da nismo. Al bismo rado i mi neke stvari, koje imaju lenji i nemarljivi. Radili bismo mi, što ne bismo radili mnogo, ali da nas plate ko Francuze i Nemce, pa da možemo da uživamo u onih par sati u kojima ne radimo.

I opet se vraćamo na isto………na bežaniju mladih u beli svet. Pa ludi li su da ostanu ovde i liče na svoje

roditelje……izmučene od posla, nemaštine, brige i tuge što je život odleteo dok si rekao britva……ludi li su da budu vredni i marljivi tamo, gde je vrednoća i marljivost sinonim za budalu, koja nije uspela da se snađe u životu.

5.Juli

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde