Naslovna ŠTO da ne KAŽEM ŠTO DA NE KAŽEM – NASTAVNICI – POŠTOVANI LJUDI ILI DVORSKE LUDE

ŠTO DA NE KAŽEM – NASTAVNICI – POŠTOVANI LJUDI ILI DVORSKE LUDE

86
0
PODELI

Gradski Portal 018 – 18.06.2019

Kraj je školske godine, ide se na raspust, govori se o ocenama , uspehu, nagradama, pohvalama i koječemu još, uključujući i poklone za nastavnike na kraju školske godine, što je postalo praksa ( kao da je svadba, a ne kraj školske godine). I na tome se sve završava do početka nove školske godine u kojoj se nastavlja ono što je bilo u ovoj, i u svim prethgodnim. Bilo je, i nastavlja se – urušavanje nastavničke profesije. I o tome niko ni da zucne svih ovih godina. A srozala se, pa nema kud.

Srozavanje je krenulo još početkom osamdesetih, u vremenima prvih jugoslavenskih kriza, ekonomskih, političkih i svetonazorskih.

Od tada traje urušavanje onoga tradicionalnog, generacijama nasleđivanog sistema u kojem su lekar, učitelj i advokat bili ono troje ljudi na čijem je autoritetu počivala društvena zajednica. Države su dolazile i prolazile, menjale su se, reformisale i preimenovale, ali njih troje – lekar, učitelj i advokat – bili su jamci istorijskog i životnog kontinuiteta.

Lekari su se održali zahvaljujući bolestima, advokati zahvaljujući društvenoj entropiji. Advokatski i lekarski autoritet i danas je, kao i u poslednjoj deceniji socijalizma, u dobroj meri nezavisan i slobodan od autoriteta države i vladajuće partije. A u ono vreme su nastavnici u obavljanju svoje službe imali neuporedivo širu autonomiju nego lekari, i u velikoj su meri slobodno kreirali svoje vaspitno-obrazovne procedure.

Danas, na žalost, stvari stoje drugačije. Roditelji današnje dece žive u kolektivnom uverenju da su učitelji dužni da njihovu decu nečemu nauče, te da je na njima sva krivica ako deca ostanu nenaučena. Nije, međutim, tako. Učitelji su tu samo da deci pokažu kako se nešto uči, te da, eventualno, onih nekoliko zainteresovanih i darovitih nečemu direktno i nauče. Na ostalima je da uče sami. Ako to žele, ako su to u stanju, ali i ako im roditelji to omoguće.

Ovo je vrlo bitno: ako im roditelji to omoguće. Roditelji današnje dece žive u kolektivnom uverenju da decu dovode u školu na čuvanje. Ali učitelji nisu isto što i vaspitači u vrtiću ili u jaslicama. Od toga kakav ćeš biti u školi zavisi ti kako ćeš proći u životu. Barem bi tako trebalo da bude, a učitelji su tu da uvere učenike u to. Oni su prvi ozbiljni čuvari sistema u našem životu, čuvari onoga što je pravedno i ispravno, čuvari države u idealnom smislu te reči.

Roditelji današnje dece žive i u kolektivnom uverenju da su supervizori vaspitno-obrazovnog procesa kojem su podvrgnuta njihova deca. Oni misle da mogu dovoditi u pitanje njihove jedinice. Ili da učitelje mogu kriviti za te jedinice. Pogotovo to misle roditelji po gradovima, naročito ako su visokoobrazovani i ako zarađuju više od učitelja svoje dece. A danas jedva da ima roditelja koji su siromašniji od učitelja svoje dece.

Nekada davno postojao je nedodirljivi autoritet učitelja i nastavnika, koji im je bio društveno delegiran. U poslednjih tridesetak godina zajednica je učinila sve da taj autoritet bude do kraja poništen i negiran. Došlo se na kraju do toga da svi mogu imati sve petice, a da svaka jedinica najviše košta onoga koji je jedinicu dao.

Osim što su dužni nositi se s učenicima, nastavnici se moraju nositi i s njihovim roditeljima.

Zajednica, na žalost, ne može vratiti učiteljima, nastavnicima i profesorima ono što im je trideset-četrdeset godina sistematski oduzimala. To nije moguće između ostalog i zato što je uništen onaj vrednosni sistem u kojem su to bili poštovani ljudi. Pre svega od roditelja, pa onda od učenika koji se ponašanju po modelu svojih roditelja.

Smisao nije da se učitelji, nastavnici i profesori zaštite od podivljalih učenika, nego je smisao da se zaštite od njihovih roditelja. Dogodi li se to, i učenici će se pripitomiti. Da me ko pita, ja bih zakonom zaštitila nastavnike od roditelja, ako smo već tu svest o značaju nastavniičke profesije negde usput izgubili.

Pritisak roditelja na nastavnike je doveden do savršenstva, a učenici posmatrajući svoje roditelje neguju isti odnos prema nastavnicima. Omalovažavajući ih, ponižavajući, a bogami i fizički obračuni nisu retka pojava. I pri tom smatraju, da imaju pravo na to. Nastavnik mora da ćuti, da vodi računa kako se obraća deci, ne sme da ih vređa, a ne daj Bože da mu padne na pamet da nekoga za uvo povuče, a kamoli ošamari. Dići će se na noge sva Udruženja za zaštitu prava dece, mediji će pisati o nasilnom nastavniku, dobiće otkaz ili sam otići…..najčešće ni kriv ni dužan.

Od najvećeg autoriteta u državi, koji je čuvar sistema i države, nastavnik se pretvara u dvorsku ludu kojoj se svi podsmevaju i s njom mogu da rade šta hoće. Barem da su plaćeni za „ludiranje” u školi, ali ni to nisu.

18.Jun

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde