Naslovna Sve vesti Niš ŠTO da ne KAŽEM – PRAVDU BOG DELI, A NE LJUDI

ŠTO da ne KAŽEM – PRAVDU BOG DELI, A NE LJUDI

112
0
PODELI

Gradski Portal 018 – 13.05.2019

Juče je bio Sveti Vasilije Ostroški. Posebno značajan dan za stanovnike naselja Duvanište. Zato što je toga dana, 1999 godine na ovo niško naselje bačeno preko 2.000 kasetnih bombi, 11 ljudi je povređeno, a žrtava na sreću nije bilo. Žitelji ovog naselja kažu da ih je spasio Sveti Vasilije Ostroški, te od 2000. godine organizuju litije u njegovu čast i slave ovaj dan.

Za verovati ili ne, ali ima nečeg čudnog i neobičnog u ovoj priči. Par minuta je presudilo da grupa dece, koja su igrala fudbal na igralištu u ovom naselju bude na silu oterana u sklonište, da i ostali utrče u poslednji čas, da kasetne bombe počnu da padaju baš u trenutku kada su se metalna vrata skloništa zatvarala i kada su svi utonuli u mrak i strah. Niko tada nije poginuo, a mogli su mnogi….Niko nije tada ranjen, ali su tragovi gelera, namenjenih civilima ovog naselja, i danas opomena šta je moglo da bude i da sve to, ipak, nije bila slučajnost.

“Kolateralna šteta”, još jedan je termin u više drugih na brzaka izmišljenih zarad pravdanja pred svetom. Šta znači to “kolateralna šteta”? Možda – Izvinite što smo vas ubili, ili imali nameru da vas ubijemo. Mogu li 2000 kasetnih bombi da padnu slučajno na civile? U naselju u kojem nema strateških ciljeva za NATO, u kojem ne postoje značajni objekti koje bi da sruši, u kojem ni ludom ne bi palo na pamet da izruči toliku količinu najubojitijeg oružja, koje je pri tom “obogaćeno” i osiromašenim uranijumom. Izručio ih, možda, iz dobre namere, ko što je i “milosrdni anđeo” bio akcija iz dobre namere. Mala “vaspitna mera” za nevaljale Srbe, koliko sam ja uspela da razumem “dobronamerne” amerikance.

Sećam se da se u to vreme Kina žestoko usprotivila ovakvim akcijama, pa je nemački kancelar Gerhard Šreder bio prinuđen da otputuje u jednodnevnu posetu Pekingu u pokušaju da ubedi rukovodstvo Kine da ne sprečava ” političko rešenje kosovske krize”. Te kasetne bombe su, dakle, bile jedna od mera političkog rešenja kosovske krize. Svaka čast i alal vera demokratskoj zemlji Americi koja i 20 godina posle pokušava

da “kosovsku krizu” rešava na vrlo čudan način. Insistirajući na dijalogu dve strane, pri čemu Srbi sami sa sobom treba da vode dijalog. Ne bacaju, doduše, kasetne bombe, ali “vade dušu” na perfidan i, ispod svakog nivoa, način.

Ovi majski dani su nam ispunjeni raznoraznim datumima za sećanje. Sećamo se mnogo toga, trudeći se da ne zaboravimo, a da li ćemo da oprostimo – dozvolite nam da to zadržimo za sebe. Praštati je hrišćanski, nisu svi hrišćani ko mi, ali Bog je jedan a on nas sve jednako uči, rekla bih.

Možda bismo i oprostili da nam ne čačkaju stare rane i danas. Da nam i danas neki Skotovi ne drže lekcije u našoj zemlji, u zemlji koju su obogaljili i koja trpi i još dugo će trpeti njihove “anđele” – možda bismo i oprostili, kažem da ne daju sebi za pravo da našim generalima koji su pokušali da zaštite svoj narod, određuju čak i strojevi korak. Dara prevršava meru i za najtrpeljivije.

“Bog čuva Srbe”, stara je izreka. Pa da se prepustimo Bogu I njegovoj brizi o nama. Drugo nam ne preostaje. Čuda se događaju, kao što se čudo dogodilo i na dan Svetog Vasilija Ostroškog tog 12 maja 1999 godine. Pravda Božija uvek stigne one, kojima je namenjena. Valja je samo sačekati, a ona dođe kada se najmanje nadaš. I naša će doći, a i njihova. A Bog baš ume da je pravedno podeli.

13.Maj

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde