Naslovna ŠTO da ne KAŽEM ŠTO da ne KAŽEM – RADIO JE ZAKON

ŠTO da ne KAŽEM – RADIO JE ZAKON

19
0
PODELI

Gradski Portal 018 – 16.04.2019

“Radio 202 može da se gleda” – pročitah juče negde povodom 50 godina postojanja ovog srpskog medija. Rado slušanog kod svih generacija. I upamćenog po muzici, voditeljima, temama…..a nadasve po izgovorenoj reči i poslatoj poruci.

Pa me podseti i vrati u neka ranija vremena, ne kao ludog nostalgičara koji se u poznim godinama okreće svemu što je bilo, kvalifikujući ga kao bolje od ovog današnjeg, nego kao novinara koji je radio „osetio“ i koji zna njegovu vrednost.

Posebno me je podstakao naslov „radio 202 može da se gleda“. Da, baš to je suština čitave priče o radiju. Dobar radio, dobar radijski novinar mora u svojoj priči na radiju da napravi mnogo toga, da bi ga slušalac tamo negde pažljivo slušao.

Radijski novinar, dakle, mora da ima dobru priču…..najbolju. Da vam je ispriča na takav način, da je u glavi vidite bolje i jasnije no sliku na televiziji. Da osetite u priči i sreću, i tugu, i strah, i paniku……i sva ljudska osećanja koja se rečima mogu dočarati. Zato radijski novinar mora u sebi da nosi reči, reči, reči……mnogo reči. A da onda, sklapajući priču, reči proseje kroz rešeto i sito, pa ostavi one najbolje…..bisere od reči. Čak i onda, kada sve to uradi još jednom proveri, da se nije promakla koja, ne bi li mu priču upropastila. Jer, samo je jedna, pogrešno izgovorena reč dovoljna, da ti priča padne u vodu.

A onda, gospodin novinar iz Radija mora da bude elokventan. Mora da govori lepo, bez zastajkivanja, bez poštapalica, bez zamuckivanja i bez „nepodobnih i nepogodnih reći za medije“. I sve to uvežbano, lepo, kao kad reka teče svojim tokom i dobro zna gde je krenula. Radijska priča je neka vrsta muzike za uši, barem onima koji poštuju lepu reč i vole radio.

Radijski novinar mora da ima glas……ma kakav glas, glasurinu mora da ima. Zato što ga ljudi na ulici, iako ga ne poznaju, po glasu prepoznaju. Tom radijskom novinaru uopšte nije važno da li mu se sako lepo slika i je li frizura kako valja. Glas je njegov sako, frizura, cipele…….glas je sve, pored lepo oblikovanih reči i rečenica.

Radijski novinar ima milion prednosti u odnosu na druge. On je najveći i najbolji prijatelj svuda i na svakom mestu. Bez obzira na savremene tehnologije. Radio može da se nađe baš svuda. I neprikosnoveno prvi da javi vest preko radija……odmah, iz cuga, u jednom dahu i bez priprema i montaže. Mnogo je to velika stvar bila u ono vreme, kada je carevao Radio.

Sad se lagano gura u zapećak. Prestigla ga televizija, društvene mreže i koješta još. Prestigli ga, ali ga dostigli nisu. Zato što će radio uvek imati svoje, nedostižne drugima, prednosti. I uvek će imati svoje, drugima možda čudne, verne slušaoce. U kući, na ulici, u kolima, na plaži, planini, njivi…….gde god poželiš. Samo pritisneš dugme, i eto ga. Red priče, red muzike, a sve fino upakovano, baš onako kako ti treba.

Jer dobar radio moze i da se gleda.

16.Aprila

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde