Naslovna ŠTO da ne KAŽEM ŠTO da ne KAŽEM – NEKO SE SETIO DA TREBA DA SE...

ŠTO da ne KAŽEM – NEKO SE SETIO DA TREBA DA SE SETI

206
0
PODELI

Gradski Portal 018 – 24.03.2019

Danas je 24 mart. 20 godina od bombardovanja Srbije. Taj dan se danas obeležava u Nišu. Je li trebalo, ili nije trebalo? Je li, možda, suvišno? Kako je valjalo to učiniti, ili uopšte nije trebalo činiti? Šta to danas radimo – nešto dobro, nešto loše, nešto pametno ili nešto glupo? I ako nije dobro, kako je valjalo to učiniti?

Da je trebalo, trebalo je na 20 godina. Mislim da ovde niko normalan ne bi imao dilemu. Kako je trebalo? E, tu nastaje dilema. Oni koji su se setili da to učine, čine kako misle da treba. Oni drugi misle da tako ne treba, ali ne znaju kako treba.

Mi više nismo ni čudan narod. Mi smo jadan narod. Svoje jadne i bedne živote trošimo na međusobna prepucavanja oko svega na svetu – od najsitnijih životnih sitnica, do krupnih stvari u kakve svrstavam ovaj dan, u kojem se neko setio da treba da se seti.

Odmah smo našli povod za “pljuvaonicu” po onome ko je nešto smislio. Neka je to nešto I glupo, fazon je u tome što mi nemamo drugi predlog, ali odlično znamo da je ovaj glup. Naprosto je nesnosno slušati komentare upućene svima “sa druge strane” – počev od predsednika države do onog ko ( po dužnosti) zakucava eksere na bini na Trgu Kralja Milana.

Smeta pomalo ova naša, do neba velika, nesloga i ne bih se usudila da kažem ogromna mržnja prema neistomišljenicima. Mrzimo sve što nije naše, i volimo svoje, kakvo god da je.

Tako će i ovaj dan, u kojem bi trebalo da se setimo svega što nam je neko treći, odnekuda učinio i koji je iza sebe ostavio haos. A valjalo je setiti se bar nekih trenutaka u kojima smo, mi koji smo danas živi, možda bili na ivici smrti i valjalo bi setiti se koliko nas treba da bude zahvalno Bogu što danas može da se seća. I ne bi bilo na odmet da se prisetimo svih žrtava u ta tri meseca, koji su bez ikakve krivice, otišli u smrt. Zar nije na mestu da se bar toga dana svega prisetimo KAO LJUDI.

Sve može neko da nam organizuje i nametne – i gašenje svetla, i sirene, i paljenje sveća, i polaganje venaca – niko , međutim, ne može da nam nametne sećanja. Sećanja, kakva god da su, samo su naša. Vrhunski smo umetnici u upropašćavanju svega, nesvesni da smo sebi najštetniji.

Da uprostimo stvar. Zamislite samo da smo otišli na groblje da zapalimo sveću nekome ko je preminuo. Da li i na groblju treba da se

ponašamo ko rogovi u vcreći, treba li i tamo da pametujemo, da se nadmudrujemo i da se mrzimo? Na groblju se ćuti, zapali sveća, pomoli za dušu pokojnika, i osveže sećanja na stvari o kojima ne razmišljamo svakodnevno. Na groblju je greh i misliti, a kamoli činiti ružno. Groblje je, kao i crkva, sveto mesto.

Svi imamo pravo na sećanja danas. A ja se sećam kako smo tih dana, dok su avioni kružili nad gradom, dok su bombe padale,a kasetne sejale smrt po niškim naseljima – sećam se kako smo svi bili zajedno ispred zgrada, u skloništu, kako smo se držali jedni drugih na poslu, na ulici, u autobusu. Sećam se kako smo delili hranu, cigarete, kako smo jedni drugima pomagali i jedni drugima čuvali decu, kako smo jedni od drugih uzimali i jedni drugima davali…….i koliko smo se međusobno razumeli. Bez obzira na sirene, na bombe i na strah koji je svima viseo iznad glave.

Danas, kad bi trebalo da se toga setimo, uz saznanje da ni tada a ni danas ništa ne zavisi od nas, ali mi svi zajedno zavisimo od nas – danas se mi svađamo oko kojekakvih marginalnih stvari, da je tužno gledati nas ovakve kakvi jesmo.

Danas je 20 – godišnjica od bombardovanja. Godišnjice će se samo ređati ubuduće. A sećanja će bledeti, dok sasvim ne izblede. Ostaće neki ljudi iza nas, koji neće imati prava sećanja na sve što se zaista dogodilo. Zato što se mi trudimo da sećanja pokvarimo i izbrišemo. Dovoljno smo pametni, da nam sećanja i ne trebaju.

24.Mart

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde