Naslovna ŠTO da ne KAŽEM ŠTO da ne KAŽEM – DOBROTA NIJE ČUDO

ŠTO da ne KAŽEM – DOBROTA NIJE ČUDO

209
0
PODELI

Gradski Portal 018 – 27.02.2019

Ako ste zavirili na Fejsbuk ili Tviter ovih dana ( a sigurno jeste), nije mogla da vam promakne objava jedne Novosađanke koja je privukla pažnju brojnih korisnika Interneta, a reč je o nesvakidašnjoj ponudi koja nam je pokazala da su svuda oko nas dobri ljudi, spremni da pomognu drugima, samo ih treba primetiti…

Nina Bulatović, mlada pravnica, rešila je da ponudi svoje vreme i pomoć svim majkama sa autističnom decom, objavivši to na jednoj grupi na Fejsbuku. Ovaj potez se ubrzo raširio, pa je za samo 24 sata Nina dobila gomilu poruka, a mnogi su poželeli i da se priključe njenoj humanoj ideji.

A tamo pise : „ Budući da sam rodila dete u sedmom mesecu trudnoće, prošla sa njom svašta, a hvala Bogu ona je danas zdrava petogodišnja devojčica, znam da je naporno za jednu majku kada postoji problematika.

Želim sasvim dobrovoljno i besplatno, jednom nedeljno, dva sata, da pomognem nekoj porodici tako što ću pričuvati njihovo autisticno dete, da mogu da se prošetaju, da mama ode sa prijateljicama na kafu, da se isfenira ili uradi štagod već želi. Javite mi se putem poruke slobodno.”

Bezbroj pozitivnih komentara, raznolike sadržine, stiglo je na Nininu adresu i iznenadilo je jako. Ruku na srce, i ja sam bila iznenađena, budući da sam i sama videla Ninin status.

Da se razumemo, njen gest je iznad svih očekivanja, ali je istovremeno i sasvim normalna stvar, kod normalnog čoveka koji nosi dobrotu u sebi. Takav čovek to čini iz potrebe, ne zarad reklame ili publiciteta, te je stoga publicitet odjeknuo u mojim ušima, ko da je ova mlada žena marsovac, ko da je uradila nešto što niko ne radi, ko da se je ponela mimo svih zakona i pravila.

Ovakve pojave teraju čoveka da se zabrine nad svima nama. Je li to nama zlo postalo sastavni deo života, pa se čudimo i isčudjujemo svemu što je dobro. Jesmo li u toj meri postali neljudi, pa se svima onima u ljudskom obliku, čudimo ko retkim vrstama biljaka i životinja. Jesmo li se stvarno toliko odljudili, da nam je ljudskost postala nešto, čemu se treba diviti.

Nina Bulatović svakako zaslužuje divljenje i poštovanje. Ali ne i čudjenje. Možda pre – buđenje svesti kod svih nas da smo ljudska bica, ispunjena empatijom prema drugima, samo smo tu empatiju negde gurnuli, u neki cosak…..pa se zaturila. Valjalo bi je pronaći, probuditi, oživeti i preneti na druge.

Svet, zaista, može da bude divno mesto za život, ukoliko na njemu stanuju ljudi slični Nini Bulatović. Zamislite samo da svako od nas učini nešto slično, neku malu, malecku sitnicu za nekoga. Sitnicu, kojom će nečiji život učiniti boljim, kvalitetnijim i srećnijim.

Nina Bulatović je, inace, sasvim obična mlada žena, nikakvo čudo. A , ipak, se cela Srbija divi njenom potezu i aplaudira joj. Ako, i treba. Ali nek se ne divi samo, i neka ne aplaudira samo…….

Pade mi ovoga časa na pamet citat Mome Kapora: “Da li bi ljudi mogli da budu bolji? Mogli bi, ali niko neće prvi da počne………”

Pa eto, Nina je počela…….hoćemo li da nastavimo, ili ćemo se zadržati na divljenju i aplaudiranju. I zaboraviti za nekoliko dana i Ninu i njen gest. A tako bi bilo dobro da se to ne desi.

27.Februar

POSTAVI ODGOVOR

Molimo vas unesite vaš komentar
Molimo vas unesite vaše ime ovde